Kilijan Mbape i atomski zdesna: Koliko je jak glas sportista u politici?

Francuz Kilijan Mbape ima 25 godina i već sada je verovatno najveća superzvezda svetskog fudbala. U džepu ima jednu titulu svetskog šampiona sa Trikolorima, golmanima širom Evrope predstavlja “noćnu moru”, ali je ovog meseca dospeo u centar pažnje javnosti ne zbog veština na terenu, već poruke poslate uoči prevremenih parlamentarnih izbora u Francuskoj.

Novo glasanje je raspisano posle trijumfa francuske ekstremne desnice na izborima za Evropski parlament, što je izazvalo zabrinutost u javnosti te zemlje, kao i među pristalicima levice i centra, kojem pripada stranka aktuelnog predsednika Emanuela Makrona.

Selekcija Francuske se trenutno nalazi na Evropskom prvenstvu, a Mbape je na jednoj od konferencija rekao da je “protiv ekstrema i ideja koje dele i da ne želi da predstavlja zemlju koja ne odgovara našim vrednostima i da im dajemo glasove”.

“Nadam se da ćemo napraviti pravi izbor i da ćemo i dalje biti ponosni što ćemo nositi ovaj dres 7. jula”, kazao je Mbape, misleći na dan održavanja izbora.

Njegov iskorak na teren politike izazvao je brojne reakcije, od uglavnom pozitivnih koji su pozdravili njegovu borbu protiv ekstremnih ideja, dok su ga kritikovali pripadnici ekstremno desne stranke Marin le Pen, koja je i bila najveći dobitnik glasanja na evropskim izborima.

Analitičari i stručnjaci koji su govorili za Glas Amerike uglavnom pozdravljaju Mbaopeov potez, ali smatraju da ne treba preuveličavati mogući efekat. Istovremeno, Mbape je svojim govorom otvorio pitanje koje se često postavlja - da li sportisti i u kojoj meri treba da se bave političkim i društvenim pitanjima.

“Izvinite, ali hajde da sagledamo stvari iz neke perspektive. Mbape je samo preplaćeni fudbaler, koji ide u Real Madrid sledeće sezone”, kaže za Glas Amerike profesorka Fransoaz Boucek, gostujuća naučna saradnica na Kvin Meri univerzitetu u Londonu, aludirajući na prelazak napadača iz dosadašnjeg kluba, Pari Sen Žermena u redove najuspešnijeg fudbalskog tima na svetu.

“Međutim, tokom svoje konferencije za novinare prošle nedelje, pažljivo je izbegavao da imenuje Nacionalno okupljanje ili bilo koju drugu političku snagu, što pokazuje da je očigledno dobro upućen da ne padne u zamku političkih medijskih izjava”, istakla je Boucek.

Ne propustite:

Frenklin Foer za Glas Amerike: Kako fudbalsko prvenstvo objašnjava Evropu

Sajmon Darnel, profesor sporta i razvoja na Univerzitetu u Torontu, objašnjava za Glas Amerike da je ovo doba u kojem sportisti više govore o društvenim i političkim temama nego što su to činili u prošlosti i kaže da nije iznenađen Mbapeovim potezom.

“Mislim da Mbapeu, kao crncu koji živi u Francuskoj i čija porodica dolazi iz drugog dela sveta, da mu smeta anti-imigraciona i krajnje desničarska politika i da to gleda veoma lično”.

Ipak, Darnel kaže da je veliko pitanje da li Mbapeov govor na konferenciji za novinare može da se pretvori u nešto konkretno na predstojećim izborima.

“Mislim da nikada nećemo sa sigurnošću znati da li sportista koji govori o ovom pitanju zapravo menja ponašanje stanovništva. Ali mislim da ima uticaja na pokretanje određenih pitanja. Recimo, o pokretu ‘Životi crnaca su važni’ (Black Lives Matter) govorimo drugačije zbog načina na koji su se sportisti povezivali sa njim”, smatra Darnel.

Nije Mbape bio jedini francuski fubaler koji je progovorio o opasnosti od ekstremne desnice. Posle njega o tome su novinarima koji prate EP govorili i Markus Tiram, sin legendarnog Lilijana, koji je poznat i kao borac protiv rasizma, a oglasio se i Usman Dembele.

“Mislim da je važno videti da te stvari imaju uticaja, ali je takođe bitno ne precenjivati prirodu tog uticaja. A veoma je lako preceniti pozitivan uticaj jer ono sam video u slučaju SAD, da sportisti govore kao mnogi levičari koji se usredsređuju na romantiku protesta i aktivizam i mislim da je to odlično, ali može da podstakne opoziciju i reakcije, baš koliko može i da konsoliduje podršku”, kaže za Glas Amerike Daglas Hartman, profesor sociologije na Univerzitetu Minesote.

Hartman ističe da sport postaje platforma preko koje ne samo da sportisti iznose stavove, već se u njemu održavaju društvene borbe prisutne u širom delu javnosti. Prisustvo društvenih mreža koje koriste i sportisti doprinelo je da se zaobiđu “tradicionalni medijski čuvari”, navodi Hartman.

“To je bio slučaj sa protestima “Životi crnaca su važni”, kada su sportisti ‘uskočili u taj voz’, što je imalo i određeni globalni uticaj. Tu je i borba za rodnu ravnopravnost u sportu, zatim pokret Occupy... Mislim da je sve ovo promenilo način na koji ne samo da su sportisti koristili svoju platformu, već i u meri u kojoj je to bilo dozvoljeno. Ako ga ne slavi, establišment barem to dozvoljava i toleriše“, dodaje Hartman.

Borba kroz istoriju

Najpoznatiji svetski sportisti su i daljoj istoriji znali da govore o važnim političkim i društvenim pitanjima. Profesorka Boucek podseća na takav jedan momenat, takođe u Francuskoj.

“Tokom predsedničke kampanje 2002, kada je Žan-Mari le Pen, otac Marin, prošao u drugi krug protiv tada aktuelnog predsednika Žaka Širaka, francuski fudbalski tim dao je anonimnu izjavu za štampu protiv politike koja isključuje druge ljude i protiv ponovnog izbijanja rasizma”, podseća Boucek.

Na tim izborima, u drugom krugu je Širak pobedio Le Pena ubedljivo sa 82 odsto osvojenih glasova.

Jedan od najpoznatijih primera u svetu sporta su američki atletičari Džon Karlos i Tomi Smit koji su na pobedničkom postolju na Olimpijskim igrama 1968. u Meksiko Sitiju podigli desne ruke sa stegnutim pesnicama u znak protesta protiv rasizma u Sjedinjenim Državama.

“To je bio jedan od najranijih primera sportista koji su u tom slučaju bukvalno iskoristili platformu u tom slučaju, da bi iskazali politički stav. Važno je zapamtiti da su oni u osnovi bili izopšteni iz olimpijskog pokreta. Pokušali su da ih izbace sa OI i dugo su plaćali ozbiljnu cenu. Tek nedavno su postali slavljeni i prepoznati po hrabrosti koja je za to bila potrebna”, navodi Sajmon Darnel.

Kao primere još navodi i boksera Muhameda Alija koji se borio protiv američkog rata u Vijetnamu, kao i teniserku Bili Džin King i fudbalerku Megan Rapino, borkinje za ženska prava i jednake plate.

Profesor Daglas Hartman je napisao knjigu o protest Karlosa i Smita u Meksiko Sitiju i posledicama takve odluke atletičara.

“Mislim da je to jedan od najpoznatijih trenutaka protesta, ali uopšte nisam siguran da je to nužno promenilo mnogo stvari. Mislim da je to bilo polarizujuće. Čak su i levičarski aktivisti i novinari veoma oklevali, bilo im je neprijatno da se sport koristi kao platforma za izražavanje rasnih i političkih stavova”, smatra Hartman.

Međutim, mnoge sportske zvezde se nisu tokom karijere upuštale u političke ili izjave koje imaju veze sa aktivizmom, pa su se zbog toga nalazili na meti kritika. Američki košarkaš Majkl Džordan trpeo je kritike jer se nije dovoljno zalagao za prava Afroamerikanaca dok je igrao, a fudbaler Kristijano Ronaldo zbog odluke da potpiše za klub iz Saudijske Arabije, zemlje u kojoj je veoma loše stanje ljudskih prava, prema izveštajima Ujedinjenih nacija i nevladinih organizacija. Meta kritika bio je i srpski teniser Novak Đoković zbog odbijanja da se vakciniše protiv kovida i da pozove ljude da se imunizuju za vreme pandemije.

Daglas Hartman navodi da mnogi ljudi širom sveta ne govore o političkim temama. ”Ideja da sportisti treba da budu drugačiji i da imaju više standarde od većine nas je za mene pomalo luda. Mislim da je previše to očekivati od njih. Sportisti su uglavnom usredsređeni da budu upravo to i ne moraju da imaju čvrste političke pozicije, kao ni previše znanja”, smatra Hartman.

Dodaje, međutim, da je baš iz tog razloga impresioniran kada sportisti ipak odluče da pričaju o važnim pitanjima. Podseća i da još uvek postoji mnogo kulturnih normi po kojima sportista ne treba da se bavi politikom, kao i institucionalni okviri koji sportistima otežavaju da govore.

Sajmon Darnel sa Univerziteta u Torontu objašnjava da je radeći istraživanje, kroz razgovor sa sportistima koji se identifikuju i kao aktivisti, došao do zaključka da postoji ozbiljna cena koju oni moraju da plate ako govore o vansportskim temama.

“Trpe kritike javnosti, tu su i reakcije njihovih saigrača, pa pisanja po društvenim mrežama. Mislim da bi se većina ljudi složila da je to svakako imalo negativan uticaj na fudbalsku karijeru Kolina Kepernika kada je odlučio da progovori o rasnoj nejednakosti. Treba mnogo hrabrosti da progovore. I takođe mislim da se neki od njih osećaju da imaju druge prioritete. I to je legitimno”.

Ocenio je i da je potrebno vreme da sportisti sazru kako bi oformili stavove i naveo primer najtalentovanije američke košakašice Kejtlin Klark koja je ove sezone debitovala u WNBA ligi.

“Ljudi žele da ona postane sportistkinja aktivistkinja, ali mislim da nije spremna. Ona je mlada, tek je počela karijeru i pokušava da se uklopi. Preko noći je postala superzvezda, dok je Mbape u drugoj poziciji u ovom trenutku karijere i u drugačijem finansijskom položaju”, smatra Darnel.

Dodaje i da je potreban oprez oko toga koliko javnost i zajednice vrše pritisak na sportiste da se opredele, jer mnogi sportisti nisu “obučeni, niti pripremljeni da govore o raznim pitanjima”. Ističe i da je veoma važno da sportske organizacije daju prostor takmičarima da se izjasne o pitanjima o kojima žele.

“Manje sam kritičan prema sportistima, a više prema organizacijama. One imaju mnogo više odgovornosti da govore o ovim pitanjima jer imaju koristi od mešanja sporta i politike. Recimo, prilično je jasno da je Sarkozi pomogao da se postigne dogovor koji je omogućio Svetsko prvenstvo u Kataru”, navodi Darnel primer još jedne azijske zemlje u kojoj je veoma lošte stanje ljudskih prava.

Upravo je pitanje Katara jedno od onih koje otvara kontroverze u slučaju Mbape. On je prethodnih šest godina igrao za Pari Sen Žermen, klub čiji vlasnik je Katar.

“Ono što je Mbape rekao moramo uzeti sa dozom skepse. On je zarađivao milione i milione igrajući za PSŽ koji je u većinskom vlasništvu katarske vlade. Ipak, Mbape nigde ni reč nije rekao o njihovom kršenju ljudskih prava, eksploataciji i tretmanu radnika migranata, diskriminaciji žena i slično”, ukazuje profesorka Fransoaz Boucek.

Daglas Hartman sa Univerziteta Minesote smatra da je jedan od razloga što je apel Mbapea i saigrača naišao na većinsko odobravanje u javnosti i kod francuskog saveza taj što je u suštini protiv desnice, a “govori u ime opcije političkog centra koji se bori za očuvanje statusa kvo”.

“To zapravo nije govor o agendi za promene koliko je to vrsta podrške tradicionalnom francuskom nacionalizmu i solidarnosti. Na neki način, to je veoma konzistentno sa onim što je uvek radio umereni svet sporta koji gravitira ka centru, posebno na međunarodnim takmičenjima”, kaže Hartman i dodaja da je sport uvek bio tesno povezan sa kapitalom i da “nikada ne može da bude super-radikalan”.

Sajmon Darnel kaže da razume kritike na Mbapeov račun kada je u pitanju ćutanje o Kataru, ali tvrdi da svi ljudi imaju određene kontradiktornosti u stavovima.

“Ja sam zabrinut zbog klimatskih promena, ali i dalje sipam benzin u auto jer je to jedini način na koji mogu da odvedem svoju decu u školu. Voleo bih da živim u svetu u kojem su sve te stvari promenjene. Ali to će potrajati. Nisam baš siguran šta je Mbape trebalo da uradi, da ne igra za klub? Svi imamo neke nedoslednosti”, kaže Hartman.

A Mbape i Francuska? Napadač je doživeo povredu nosa u prvom kolu protiv Austrije, zbog čega je preskočio meč drugog kola, a Francuska je na pragu plasmana u nokaut fazu. Šampionat se završava 14. jula. Prvi krug parlamentarnih izbora je 30. juna, a drugi 7. jula.

“Nadam se da će se Mbape oporaviti od povrede nosa. Ali da li će se ljudi setiti njegovih reči opreza kada dođe vreme da se izađu na izbore, otvoreno je pitanje”, zaključila je Fransoaz Boucek.