Američke diplomate se sećaju Djindjića

Deset godina posle ubistva srpskog premijera Zorana Djindjića, uspomene na njegovu lidersku viziju i ličnu harizmu i dalje žive medju američkim političarima i stručnjacima koji su ga poznavali.

Pre deset godina, vest o ubistvu srpskog premijera potresla je Vašington, a kod mnogih probudila uspomene na sličan traumatičan dogadjaj iz moderne američke istorije.

Diplomata Ričard Majls bio je šef misije američke ambasade u Beogradu u drugoj polovini 1990-ih.

"Sećam se da sam bio šokiran kad sam čuo vest, tako drzak čin usred bela dana u centru Beograda. Bože… Nažalost, srpskom narodu nije nepoznato nasilje, čak i političko nasilje, počevši od ubistva kralja Aleksandra 1934. u Marseju, to se dešava, a dešava se i u SAD. Ali Djindjić je imao tako veliki potencijal, mislim da me je to pomalo podsetilo na ubistvo Džona Kenedija, neko ko je imao takav potencijal, nije u pitanju bio star čovek koji je proživeo život i dao svoj puni doprinos. Shvatio sam da je to veliki gubitak za Srbiju i njenu punu integraciju u zapadnu zajednicu država. Do te integracije će doći, napravljen je napredak, ali bi on verovatno bio brži i kompletniji da je Zoran poživeo“, smatra Majls.

Džejms Denton, bivši direktor Fridom Hausa, a danas urednik žurnala „World Affairs“ bio je Djindjićev konsultant i prijatelj u SAD.

„To je bila tragedija. Tog ili sledećeg dana dao sam intervju upravo Glasu Amerike i uporedio gubitak Djindjića sa istim osećanjem koje sam imao kada je Kenedi ubijen ovde u SAD, čega se sećam, bio sam dečak ali se sećam veoma dobro. Jedno blistavo svetlo je bilo ugašeno, i to je izgledalo tako nepravedno, tako prerano. On ima svoje nasledje, stvorio je jedan model i svakako ostavio iza sebe nešto značajno za gradjane Srbije ali opet, bio je to ogroman gubitak“.

​Kao premijer Srbije, Djindjić je u Vašingtonu uživao veliki ugled i priman je na najvišem nivou. U novembru 2001. sastao se tadašnjim predsednikom Džordžom Bušom, i državnim sekretarom Kolinom Pauelom. Ubrzo posle atentata, Pauel, koji ga je nazvao svojim prijateljem - je lično došao u Beograd da izrazi saučešće Djindjićevoj porodici i podršku vladi Srbije. No, mnogim američkim političarima, Djindjić je bio poznat iz prethodne decenije, kao harizmatični lider demokratske opozicije.

Tomas Kantrimen, pomoćnik državnog sekretara za nuklearnu bezbednost i neširenje nuklearnog oružja, 1999. i 2000. bio je direktor kancelarije za pitanja Južne i Centralne Evrope u Stejt Departmentu. I danas se jasno seća jednog susreta sa Djindjićem u SAD, u Bostonu, kada je pokušao da ga ubedi da se pomiri sa Vukom Draškovićem kako bi demokratska opozicja bila jača.

„Nisam mogao da ga ubedim i mislim da je na kraju krajeva on doneo pravu odluku. To je bio trenutak izuzetne političke mudrosti kada se demokratska opozicija ujedinila da imenuje g. Koštunicu kao kandidata protiv Miloševića. Znam da ni to nije bilo lako Djindjiću ali bez obzira na kasniji razvoj relacija izmedju stranaka u Srbiji to je bila prava odluka. I svi koji su mogli bar malo da doprinesu ovom velikom uspehu u okotbru 2000. treba da se ponose time. A pogotovo mislim da ovaj program koji je Djindjić osmislio tada, zajednički sa drugim liderima opozicije, još valja za Srbiju i Srbija ima po mom mišljenju razlog da bude zahvalna - ne Djindjiću ne zbog toga što je bio političar nego što je mogao da osmisli čak i tada kako Srbija treba, i kako može da postane moderna evropska zemlja u 21. veku."

Ambasador Ričard Majls takodje pamti Djindjića iz vremena kada je bio opozicioni lider.

"Poznavao sam Zorana, a mislim da sam ga dovoljno dobro znao da ga zovem po imenu, od 1996-99 kada sam otišao iz Beograda na sam žalosni dan početka NATO bombardovanja. Povremeno sam ga posećivao jer je bio veoma uticajan lider opozicije, a takodje sam ga pozivao na dogadjaje u mojoj rezidenciji. Kasnije, kada je Dik Holbruk postao angažovan 1998. i '99., trudili smo se da informišemo lidere opozicije, tako da su Zoran, Vuk Drašković i drugi uvek bili uključeni u te brifinge. Znao sam ga relativno dobro ali oni koji su znali Djindjića znaju da u to vreme nije bio posebno društven, držao se pomalo na distanci, bio je rezervisan, možda zbog svog školovanja u Nemačkoj, ne znam. Ne bih otišao tako daleko da kažem da smo imali blizak odnos ali smo se poznavali, poštovali, i obraćao sam puno pažnje na njegove stavove jer je bio vrlo ozbiljna osoba, originalni mislilac. Bilo je jasno da je bio više orijentisan ka Evropi, a posebno Nemačkoj, nego drugoj strani Atlantika. Nije imao animozitet prema SAD ali je više bio okrenut staroj Evropi.“

Džim Denton upoznao je Djindjića u Beogradu, u jesen 1999, ubrzo posle završetka NATO bombardovanja.

„Bio sam sa njim u toku nekoliko poseta ovde u Vašingtonu i Njujorku. Prva je bila verovatno najdramatičnija, prve nedelje novembra 1999, nekoliko meseci pošto sam ga upoznao. Došao je kao deo veće delegacije opozicionih lidera i verujem da je to bila njegova prva poseta SAD. Utisak u to vreme u SAD o opoziciji u Srbiji, a to je bilo naravno u Miloševićevo vreme, je da je u rasulu, nejedinstvena i neorganizovana, i donekle izgubljena u pogledu toga šta treba i može da se uradi. Dakle to je bilo vreme kada je američki spoljnopolitički establišment bio vrlo zabrinut u pogledu toga kako će Srbija pronaći svoj put nazad ka zapadu. Postojala je nervoza sa obe strane Atlantika. Bio je to važan trenutak i moram reći da je Djindjić, kao i svi ostali članovi te delegacije, impresionirao ljude sa kojima se sastao. U to vreme predsednik Klinton je bio u Beloj kući, a delegacija se sastala sa nizom američkih lidera i zvaničnika uključujući državnu sekretarku Medlin Olbrajt, članove Senata i Predstavničkog doma iz obe stranke, uredništvo Vašington Posta i Njujork Tajmsa. Reakcija ovde je bila jedinstveno pozitivna, a Djinjdjic doživljen kao budućnost zemlje i znak velike nade ovde u SAD. Posle toga su udvostručeni napori američke vlade da podrži opoziciju u Srbiji.“

Kao premijer, Djindjić je nailazio na snažnu podršku, ali i uslovljavanja u Vašingtonu.

"Na njega je vršen veliki pritisak da uhapsi i izruči Miloševića Hagu i on se, ne bih baš rekao opirao, ali je jasno stavio na znanje da tu postoji niz pitanja koja treba rešiti. Uz to, kasnije kada je Milošević izručen, na kasnijim sastancima su tu bila pitanja ratnih zločina, sankcije koje su bile na snazi dok se ne ostvari napredak, embargo, nacionalni dug koji je trebalo da se otpiše, zajmovi Svetske banke i MMF-a... i on je plivao u tim vodama sa izuzetnom veštinom i spretnošću. Kao rezultat njegovog liderstva, kao i vrlo spobosnih saradnika, oni su načinili ogroman napredak i osvojio je veliko poštovanje ovde u SAD“, seća se Džim Denton.

U drugom delu razgovora, koji ćemo emitovati u sutrašnjoj emisiji, naši sagovornici razmatraju posledice atentata i Djindjićevo nasledje...