U petak 22. novembra navršava se 50 godina od ubistva američkog predsednika Džona Kenedija, koji je uneo mladost i energiju u Belu kuću kada je 1961. postao predsednik. On i njegova supruga, Žaklina Kenedi, doneli su jedinstveni osećaj stila i glamura do tada nevidjen u Vašingtonu. Period koji je postao poznat kao Era Kamelota, što je aluzija na brodvejski hit mjuzikl iz tog doba, jedan od predsednikovih najomiljenijih.
Januar 1961. Novi predsednik i prva dama su u Beloj kući i u Vašingtonu počinje nova era.
Književnik Turston Klark opširno je pisao o Kenedijevim godinama.
"Kao prvo, ona je uvek bila izuzetno lepo obučena i žene su volele da je vide. Takodje je bila obavijena velom tajanstvenosti, jer nije mnogo izlazila iz Bele kuće niti je davala mnogo intervjua", priča Klark.
Fasciniranost javnosti Žaklinom Kenedi počela je tokom predsedničke kampanje 1960. godine.
"Biti udat za političara je najzahvalniji život za ženu. Mislim da svaka žena voli da se oseća potrebnom, a u politici ona to jeste", rekla je Džeki Kenedi.
Povremeno, ona je međutim imala teškoće sa javnim životom.
"Bila je pomalo tajanstvena. Bila je neuhvatljiva. Bila je kao član Kenedijevih. Delimično se povlačila iz javnosti i to ju je činilo interesantnom", kaže Klark.
To interesovanje sezalo je daleko van Sjedinjenih Država. Žaklina Kenedi stekla je međunarodnu slavu posle posete Evropi zajedno sa predsednikom.
"Putovao sam u Pariz kao pratilac Žaklinea Kenedi i uživao sam u tome", izjavio je predsednik Kenedi.
"Šarmirala je Šarla de Gola jer je bila poznavalac francuske istorije. De Gol je kasnije rekao Kenediju - 'Znate, vaša supruga bolje poznaje francusku istoriju od većine Francuza'“, priča Klark.
Njen status slavne ličnosti bio je primetan i tokom posete Indiji i Pakistanu, gde je uživala u ulozi nezvaničnog ambasadora svog supruga.
A kod kuće, Kenedijevi su projektovali sliku istinske američke porodice.
"Postoji jedna divna fotografija, kada se Kenedi vraća iz trijumfalne poste Berlinu i Irskoj, izlazi iz helikoptera u Hajanisportu i oni se veoma prisno grle, bacajući jedno drugom ruke oko vrata", priseća se Klark.
Medjutim privatno, istina je često bila komplikovanija.
"Dugi niz godina morala je da se pretvara da joj je brak savršen, što naravno nije bio slučaj. Znala je, čak i kada se udavala, da njen muž uživa reputaciju ženskaroša", kaže Klark.
Da bi pobegao od pritisaka u Vašingtonu, prvi par Amerike često je pozivao bliske prijatelje da se zajednički opuste na obali Nove Engleske. Žaklina Kenedi je jako volela jahanje i to iskustvo je želela da podeli sa svojom decom Kerolajn i Džonom mladjim.
"Obožavala je to. Jahala je još kao devojčica i čitavog života. Želela je da Kerolajn i Džon jašu. To joj je bilo veoma važno", objašnjava Klark.
Sama Žaklina Kenedi je, nedelju dana posle ubistva njenog muža, poredila njihov život u Beloj kući sa mjuziklom Kamelot.
"Žaklina je već razmišljala o njegovom mestu u istoriji i o tome kako će o njemu suditi takozvani Viši sud istorije. A taj sud mu je stalno bio na umu tokom svih hiljadu dana na položaju", kaže Klark.
Mnogi istoričari vide legat Džona Kenedija kao mešavinu stila i suštine.
"U svojim poslednjim mesecima konačno je uradio ono što ga je pesnik Robert Frost pozivao da učini u poemi spevanoj za njegovu inauguraciju, a to je da poveže poeziju i moć. Konačno, na kraju života, povezao je poeziju svojih reči sa snagom predsedničkog položaja", zaključuje Klark.
Na pedesetu godišnjicu njegove smrti, Era Kamelota i dalje je važan činilac nasleđa Džona Ficdžeralda Kenedija.
Januar 1961. Novi predsednik i prva dama su u Beloj kući i u Vašingtonu počinje nova era.
Književnik Turston Klark opširno je pisao o Kenedijevim godinama.
"Kao prvo, ona je uvek bila izuzetno lepo obučena i žene su volele da je vide. Takodje je bila obavijena velom tajanstvenosti, jer nije mnogo izlazila iz Bele kuće niti je davala mnogo intervjua", priča Klark.
Fasciniranost javnosti Žaklinom Kenedi počela je tokom predsedničke kampanje 1960. godine.
"Biti udat za političara je najzahvalniji život za ženu. Mislim da svaka žena voli da se oseća potrebnom, a u politici ona to jeste", rekla je Džeki Kenedi.
Povremeno, ona je međutim imala teškoće sa javnim životom.
"Bila je pomalo tajanstvena. Bila je neuhvatljiva. Bila je kao član Kenedijevih. Delimično se povlačila iz javnosti i to ju je činilo interesantnom", kaže Klark.
To interesovanje sezalo je daleko van Sjedinjenih Država. Žaklina Kenedi stekla je međunarodnu slavu posle posete Evropi zajedno sa predsednikom.
"Putovao sam u Pariz kao pratilac Žaklinea Kenedi i uživao sam u tome", izjavio je predsednik Kenedi.
"Šarmirala je Šarla de Gola jer je bila poznavalac francuske istorije. De Gol je kasnije rekao Kenediju - 'Znate, vaša supruga bolje poznaje francusku istoriju od većine Francuza'“, priča Klark.
Njen status slavne ličnosti bio je primetan i tokom posete Indiji i Pakistanu, gde je uživala u ulozi nezvaničnog ambasadora svog supruga.
A kod kuće, Kenedijevi su projektovali sliku istinske američke porodice.
"Postoji jedna divna fotografija, kada se Kenedi vraća iz trijumfalne poste Berlinu i Irskoj, izlazi iz helikoptera u Hajanisportu i oni se veoma prisno grle, bacajući jedno drugom ruke oko vrata", priseća se Klark.
Medjutim privatno, istina je često bila komplikovanija.
"Dugi niz godina morala je da se pretvara da joj je brak savršen, što naravno nije bio slučaj. Znala je, čak i kada se udavala, da njen muž uživa reputaciju ženskaroša", kaže Klark.
Da bi pobegao od pritisaka u Vašingtonu, prvi par Amerike često je pozivao bliske prijatelje da se zajednički opuste na obali Nove Engleske. Žaklina Kenedi je jako volela jahanje i to iskustvo je želela da podeli sa svojom decom Kerolajn i Džonom mladjim.
"Obožavala je to. Jahala je još kao devojčica i čitavog života. Želela je da Kerolajn i Džon jašu. To joj je bilo veoma važno", objašnjava Klark.
Sama Žaklina Kenedi je, nedelju dana posle ubistva njenog muža, poredila njihov život u Beloj kući sa mjuziklom Kamelot.
"Žaklina je već razmišljala o njegovom mestu u istoriji i o tome kako će o njemu suditi takozvani Viši sud istorije. A taj sud mu je stalno bio na umu tokom svih hiljadu dana na položaju", kaže Klark.
Mnogi istoričari vide legat Džona Kenedija kao mešavinu stila i suštine.
"U svojim poslednjim mesecima konačno je uradio ono što ga je pesnik Robert Frost pozivao da učini u poemi spevanoj za njegovu inauguraciju, a to je da poveže poeziju i moć. Konačno, na kraju života, povezao je poeziju svojih reči sa snagom predsedničkog položaja", zaključuje Klark.
Na pedesetu godišnjicu njegove smrti, Era Kamelota i dalje je važan činilac nasleđa Džona Ficdžeralda Kenedija.