Do sada ste verovatno već čuli za opasnosti koje izaziva mikroplastika. To su komadi plastike manji od pet milimetara koji nastaju od velikih komada bačenih u okean. Poslednja istraživanja pokazuju da se u okeanima nalazi više od 200 hiljada tona mikroplastike. Naučnici tek sad uviđaju koliku štetu plastika nanosi svim oblicima života u moru – pa i onima koji žive u najmračnijim i najdubljim delovima, poput Marijanskog rova.
Kada bi ovo bilo zlato, vredelo bi čitavo bogatstvo. Ali, to je plastika koja se gomila u okeanima i u organizmima svih stvorenja koja tamo žive. Ali, nije problem samo u plastici, već u opasnoj i kancerogenoj materiji – polihlorisanom bifenilu (PCB) koji curi iz plastike.
“Ako tražite dokaz koji svedoči o ljudskoj aktivnosti, onda je PCB idealan, jer je proizvod rada industrije.”
Alen Džejmison sa Univerziteta njukasla je testirao koliko plastika može duboko da potone, i dizajnirao uređaj koji doseže do dna mora.
“Plastika tone skroz do dna mora, treba joj oko 4 sata slobodnog pada da bi stigla na dno. Time mamimo ribe u tom području, ne zagađujemo, i snimamo šta se događa.”
Džejmison je na plastiku i PCB testirao i račiće koji žive u velikim dubinama.
“Nivoi zagađenja su bili 50 puta veći nego u najzagađenijim rekama u Kini.”
Džejmison veruje da je zagađenje deo kiše štetnih materija koje konstatno padaju na dno mora. Njegova istraživanja pokazuju da u okeanima nema bezbednih područja.
“Postoji uverenje da su veoma duboki, udaljeni delovi životne sredine nezagađeni, da su van dometa. Ali ovde vidite da se zagađenje koje potiče od ljudi nalazi u organizmima račića koji su samo dve, tri godine stari. Mislim da je to prilično zastrašujuće nasleđe koje ostavljamo za sobom.”
PCB je materija koja je zabranjena već 40 godina, ali će joj u dubinama okeana biti potrebno mnogo više vremena da se prirodno razgradi.