Penjački i alpinistički sportovi su poslednjih godina sve popularniji u Srbiji. Ovdašnji penjači i planinari osvajaju medalje na međunarodnim takmičenjima, a klubovi organizuju ture po regionu i celom svetu. Alpinizam i penjanje, a i drugi ekstremni sportovi su za neveliki broj ljudi postali i posao od koga se može živeti.
Dragana Rajblović, jedna od žena koje u Srbiji promovišu ove sportove, a za sada jedina koja je osvojila Mont Everest, u intervjuu za Glas Amerike priča o osvajanju vrhova, usponu na Everest, te kako je odlučila da ostane u poslu kojim najviše voli da se bavi - planinom.
Prošle godine izdala je i knjigu o svom iskustvu sa Himalaja pod naslovom "Moj Everest, san i java" kao samostalno autorsko izdanje, a nedavno je izašao i prevod ovog putopisa na engleskom jeziku (My Everest - Dream and Reality) koji se može poručiti preko interneta. Knjigu trenutno promoviše po celoj Srbiji, a pregovara predstavljanje svojih putešestvija i za druge zemlje u regionu.
U rano jutro u Beogradu planinari se sastaju ispred mini busa koji će ih odvesti na vrh Ježevac blizu Petrovca na Mlavi. Dragana, naš vodič pokušava da nagovori jednog čoveka da krene sa nama rečima "Ajde i ti na planinu!". Dotični nema nikakve veze sa odlaskom na ovaj izlet - samo je se slučajno našao tu jer je dovezao jednog od planinara koji su se prijavili za ovaj put. Ali to vam je Gaga - ona bi sve povela na planinu, samo da može. U mini busu nam poslužuje kafu i priča o kraju koji ćemo posetiti taj dan - opisuje njena iskustva sa Mlavom i penjanje po stenama u kanjonu, objašnjava da su lokalni stanovnici skroni vradžbinama, kojekakvim kletvama i bacanju čini. Sa lakoćom i vedrinom odmah pronalazi način da spreči prokišnjavanje u mini busu, dok napolju ne prestaje da pljušti i preti da potopi putnike u vozilu.
Nema situacije koju ova žena ne bi rešila, bez nerviranja, panike i uvek sa osmehom. A verujem da je tako i popela krov sveta - Mont Everest, i još mnoge druge. I koliko god se ona osmehivala, šalila i veselo vas gledala, osetite čvrstinu koja izbija iz nje i stav koji kaže - nema odustajanja.
"Sa Balkana sam prva žena koja je uspela Mont Everest, a iz Srbije sam i dalje jedina. Na Balkanu nisam više, jer su se posle mene popele, ako se sećam dobro, dve Hrvatice i jedna Makedonka. Pre mene je osamdesetih godina žena iz Slovenije popela krov sveta, a posle nje sledi duga pauza, pa sam došla ja. Mislim da je to zbog ratova i nedostatka novca devedesetih godina, " objašnjava Rajblovićka.
Dragana je sada u svojim pedesetima, penje se više od 20 godina i ne planira da prestane. Objašnjava mi moguće razloge zašto je tako mali broj žena uspeo da izađe na Mont Everest.
"Slovenci su jedna od najjačih alpinističkih zemalja u svetu. Ali uglavnom su to bili muškarci. Bilo je žena koje su se bavile alpinizmom, na primer Varvara Medvedev koja je 1974. godine dva muškarca kao alpinistički instruktor izvela na Materhorn, bilo ih je, ali verovatno da su Himalaji nama bili nešto jako daleko i skupo," kaže Dragana.
Jedan od prvih većih uspona koje je Rajblovićka izdvaja je Elbrus, najviši vrh Evrope koji se nalazi na Kavkazu, a ona ga je osvojila 2004. godine, jer kako kaže "bilo je pristupačno za naš džep". Pre toga je 2000. godine izašla na vulkan Etnu, 3300 metara i od tada je po sopstvenim rečima, "merkala neku veću planinu i povoljniju u finansijskom smislu", što je bio Elbrus.
"Taj sam vrh odlično popela i tu me je primetio Dragan Jaćimović, odnosno video je koliko se primam na to," kaže Dragana. Jaćimović je 2000.godine ispeo Mont Everest, kao prvi Srbin, a u međuvremenu je počeo da pravi treking ture na Himalaje i predložio Dragani da i ona krene sa njima. Njoj je to bilo normalno kao sledeći korak, a i već je u to vreme krenula da izdvaja novac za tu avanturu. Usledio je odlazak na Himalaje prvi put 2005. godine i uspone na "trekerski" vrh od 6200 metara.
"To je sve bilo u cipelama Alpina i običnoj perjanoj jakni, koji nisu baš neki nivo u odnosu na druge brendove koji penjači koriste. Mi se tih godina nismo peli u baš nekoj kvalitetnoj odeći i obući, ali kad nešto voliš i kad se na nešto nameračiš, onda te ništa ne zanima," priča mi Dragana.
Posle toga, Jaćimović je definitivno odlučio da će tražiti sponzore za uspon na Himalaje i to prvo za vrh od 8200 metara Čoju (Cho Oyu), koji je šesti po visini vrh na Himalajima, jer je potrebno da se prvi popeti jedan od vrhova preko 8000 metara. Čoja je bila najbolji kompromis za neki trening, jer morate sačekati 7 meseci posle penjanja te visine da bi ste mogli da idete na Mont Everest. To je ujedno bila i prva ekspedicija za Rajblovićku koja je trajala dva meseca 2006. godine. Sponzor joj je za taj uspon bio Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP).
"Da nije bilo Petra Pećanca mi verovatno ne bi imali fotografije sa te ekspedicije, pošto su svi aparati koje smo mi poneli bili neupotrebljivi
U baznom kampu u kojem su bli radi aklimatizacije je u jednom momentu izbila oluja koja ih je zatrpala snegom i naterala veliki broj ekspedicija da se povuku. Ekipe koje su ostale, prokopavale su hodnike od svojih šatora do zajedničkog, trpezarijskog dela, a atmosfera je postala naglo mračna i teška. Ljudi su počeli da se svađaju i postaju netrpeljivi, što je normalno kada ste na malom prostoru više dana za redom. "Sve što sam ponela za čitanje i od muzike, više mi se bilo smučilo, vrtiš se u krug. Ali istrajali smo. Dočekali smo lepo vreme, jer smo u tom trenutnku imali još 7 dana do isteka viza, odnosno toliko vremena da završimo uspon," objašnjava Rajblovićka.
"Kupili smo u Katmanduu neke falš jakne, koje greju isto kao i originali, ali su mnogo teže od njih. Imala sam peh da mi se držač za otvaranje rajfešlusa otkinuo, a noću kada se penjete, morate vodu da stavite u unutrašnje džepove, do tela. Jer na tim visinama voda je jako bitna. Od nedostatka kiseonika krv postaje gusta i sporije protiče kroz vene, morate da je razredite tako što pijete barem 4 ili 5 litara dnevno vode," priča mi Dragana.
Zbog straha da neće moći više da zatvori jaknu, ako je jednom otvori, preživela je uspon do Čoje bez vode cele noći. To je bila odluka koju je donela u trenutku, kao i mnoge druge koje je presekla na tim visinama, sama sa sobom i testirajući organizam dokle i šta sve može da izdrži.
"Imala sam strahove, naravno. Imala sam noćne more pre odlaska i na Čoju i na Mont Everest. Sanjala sam da se gušim, da se davim. Htela sam da pišem i testament za svaki slučaj. Ali odlučila sam da mislim pozitivno, jer mene niko ne tera da idem gore. Bilo kakav znak da osetim da je nešto negativno u smislu fizičkog zdravlja, vratila bi se nazad. Ali deo po deo, kada se već nađeš tamo, ideš polako, sam uviđaš i osećaš, sve ti se kaže i onda znaš da li da nastaviš. Samo ne valja da budeš tvrdoglav prema sebi i da ignorišeš znake," objašnjava Dragana.
Sponzor za uspon na Mont Everest je bio Bambi Plazma, a u ekspediciji je bilo 9 penjača. Od tog broja samo njih dvoje nisu uspeli da dođu do krova sveta. Prilikom uspona na Mont Everest, iznela je zastavu grada Beograda i fotografisala se, što je bio i prvi put da se zastava prestonice našla na krovu sveta.
Situacija u kojoj joj je bilo najteže je zadesila pri usponu na Everest, od prvog do drugog visinskog kampa, negde na visini od 7100 do 7900 metara, jer je morala da je popne bez kiseonika.
"Mi nismo bili baš bogata ekspedicija, pa da smo mogli da koristimo kiseonik na nižim visinama, nego tek negde od 7900 metara. Zato smo tih 800 metara visinske razlike prelazili 8 ili 9 sati, što mi je definitivno bilo naporno u fizičkom i psihičkom smislu. A onda sam sebi rekla - hladno ti je, pa šta? Prestani da kukaš," priča Dragana.
Na samostalnoj ekspediciji 2008. godine popela se i na najviši vulkan sveta Ojos Del Salado (6893 m) u Argentini, a dve godine kasnije na najviši vrh Afrike – Kilimandžaro (5895m), kao vodič. Prepešačila je 2012. godine preko 700 kilometara od juga do severa Srbije za 33 dana, u okviru projekta “33 dana Srbija .
"Radila sam računovodstvo i više to ne radim, ne zato što me to ne čini srećnom, već zato što me čini nesrećnom. Da sam ostala na tom poslu, ja bih danas posećivala neke terapeute i pila neke tablete. I odlučila sam to posle uspona na Everest," kaže Dragana, a ja i dalje nikako ne mogu da je zamislim kako sedi za stolom i radi kao računovođa.
Kao zasluženi penjač, dobila je stipendiju od države za uspon na Čoju u trajanju od godinu dana i isto toliko za Everest, što je iznosilo nekih 650 evra mesečno, a to joj je omogućilo da ode u Južnu Ameriku, da vidi Atakamu.
"U međuvremenu sam položila za planinarskog vodiča i bavim se isključivo time u okviru kluba Alti, radimo i tim bildinge, organizujemo planinske trke, izdala sam knjigu. Posle uspona na Everest sam registrovala svoj sportski klub, jer mi je tadašnja ministarka sporta Snežana Samardžić-Marković omogućila odlazak u Atakami, od njih sam dobila sredstva, a da bi mogla da primim sponzorstva trebao mi je sportski klub," kaže ona.
Dragana navodi i da smo mi jedna od retkih država koja daje stipendije za penjačke sportove, ali što se tiče zasluženih penzija u ovom sportu, država ih ne dodeljuje, jer je "planinarstvo u drugoj grupi sportova". Planinarski savez Srbije je podneo nadležnom ministarstvu zahtev da šestoro penjača iz Srbije koji su izašli na krov sveta dobiju penzije, ali "odogovor je da planinarenje ne može da se svrsta u prvu kategoriju sportova, jer nema masovnost u postizanju takvih uspeha".
No, Dragana kaže da je davno prestala da se opterećuje novcem, zaslugama, priznanjima i obećanjima političara, a ni samopromocija joj nikada nije bila jača strana, jer jedino što je i danas interesuje je planina.
" U stanju sam da ostavim pokvarenu mašinu za veš i da sve perem na ruke, ali novca za planinu imam. Ništa drugo me ne zanima, nezasita sam bila onda, a i dan danas," kaže i dodaje da je sledeća ekspedicija na koju će krenuti Papua Nova Gvineja, a da će kao pravi pustolov i sve druge avanture opisati u narednim knjigama.