U Novom Sadu postoji Škola za osnovno i srednje obrazovanje Milan Petrović, ali njen drugi naziv - Škola velikog srca mnogo bolje opisuje i zaposlene koji tu rade i njene učenike. Obrazovnih ustanova ove vrste nema drugde u Srbiji, barem ne u ovom obimu, a kako kažu zaposleni u školi - ni šire u regionu. I ono što je pomalo možda neobično za ove prostore, za razgovor me dočekuje jedan diplomirani slikar i rok muzičar "u penziji", oboje posvećeni radu sa učenicima koji u drugim školama ne bi imala ovakvu šansu - deca sa smetnjama u razvoju i osobe sa invaliditetom.
Mnogo toga je neobično u vezi ove škole - za razliku od sličnih škola u Srbiji ovde su pod jednim krovom radi na svim aspektima potreba njihovih učenika - od zdravstvene i socijalne zaštite do obrazovanja i prakse. U okviru škole postoji i dnevni boravak i radni centar.Programi se menjaju i prilagođavaju vremenom, a svaka novina u pristupu je dobrodošla ukoliko se pokazala kao dobra u praksi. Za sada ovakvih škola u Srbiji nema, ali se neki pomaci u sličnom smeru naziru u Užicu, Kragujevcu, većim gradovima u Vojvodini.
Roditelji iz cele zemlje se raspituju za ovu školu, a na pregled dolaze i deca iz regiona.
"Nema isključivanja iz sistema, kada neko jednom uđe u naš sistem on ostaje do kraja, ali to ne znači ograničenje samo na ovu našu školu i sistem, već podrazumeva pravu, istinsku inkluziju," kaže direktorka Slavica Marković, o čemu svedoči i 1200 polaznika u uzrastu od 3 do 50 godina bez obzira na tip smetnje.
Njihovo iskustvo i rad ih je legitimisalo da na republičkom nivou odlučuju o proceduralnim i zakonskim aktima, ono što su kao metode isprobali, a postalo je primer dobre prakse. Uspeli su radeći godinama da dobiju poverenje, koliko god da se slažu ili ne slažu sa nekim stvarima sa vrhom koji odlučuje, da li je to Ministarstvo obrazovanja ili Ministarstvo za socijalnu zaštitu i sa svim onima koji su zagovornici inkluzije.
"Mi podržavamo i implementiramo i više od njih ono što oni izgovaraju, jer vrlo često ne znaju kako to izgleda na terenu i šta je to. To je model koji smo mi uspevali svih ovih godina u Novom Sadu da sprovodimo. Zakoni postoje i odnose se na celu republiku, ali ta neka mreža koju smo mi ovde na lokalnom nivou stvorili je zapravo suštinska. Uspeli samo da umrežimo socijalnu zaštitu, obrazovanje, praksu,zdravstvo, zapošljavanje, odosno uspeli samo uključivanje svih aktera koji omogućavaju socijalnu inkluziju osoba sa invaliditetom. Sve je to pod našim krovom pretočeno u programe koji su finansirani i podržani i normativno uređeni na republičkom i lokalnom nivou," objašnjava direktorka Marković.
Zakon je omogućio da bez obzira da li je dete ometeno u razvoju može da se upiše u tipičnu školu, nema limita i nema ograničenja upisivanja.
Direktorka škole objašnjava da su uspeli da član zakona o obrazovanju broj 27 omogući da škole njihovog tipa mogu da pruže dodatnu podršku deci u tipičnim školama. Ovaj član je nastao iz prakse, jer su njihove kolege volonterski radili na ovoj podršci i napravili interni materjal praćenja u školi.
To je danas mogućnost svih da - deca sa smetnjama u razvoju koja su u tipičnim školama dobiju podršku zaposlenih iz specijalnih škola. Na žalost iz objekitnih ili subjektivnih i mnogih drugih razloga ovaj član zakona nije u potpunosti implementiran.
Razlozi su mnogi, a spoticanja se nailaze i u radu sa prosvetnim inspektorima, savetnicima za inkluziju ili socijalnim radnicima i svima uključenim u ovaj proces.
" Bez obzira na to što smo mi uspeli svuda - da pratimo dete sa posebnim potrebama u tipičnoj školi, da radimo dodatnu podršku, ali ta neka poruka grupe za socijalnu inkluziju i UNICEF-a da detetu ne treba medicinski pristup, da je učitelj onaj koji će pomoći, jer će dete učiti od učitelja i vršnjaka, je ekstremni stav. Njihov stav je da učitelj može da pruži više detetu ometenom u razvoju nego defektolog. Koliko god da smo svi mi inkluzivni u svemu ovome, sam njihov stav nije inkluzivan," napominje Marković.
Iako se organizuju dodatne edukacije i seminari za učitelje u tipičnim školama, to je jedna stvar, jer ne mogu seminari u trajanju od dva dana da zamene naše školovanje i naš pristup ovoj problematici, objašnjava direktorka.
"Ono što je strašno, a radeći sa roditeljima toliki niz godina mogu da kažem da su oni svesni da bi deci bilo bolje u školi našeg tipa, ali oni odgovaraju na svoje nemoći i svoje tuge, zbog komšiluka, rodbine, zbog toga što su oni građani drugog reda. Svest naših ljudi nije dovoljno sazrela da prihvati tog roditelja bez pitanja, te oni nekada i rade protiv interesa svog deteta svesno ili nesvesno. Tu smo mi zatajili kao društvo," kaže Marković.
U praksi se onda dešava da deca ometena u razvoju, a koja pohađaju tipične škole budu posmatrana kao smetnja i prepreka za drugu decu u odeljenju, ali i nastavnom osoblju. Zaposleni iz škole Milan Petrović pružaju dodatnu podršku za nekoliko desetina škola na njihovoj teritoriji za decu ometenu u razvoju koja su upisala tipične škole.
Da su ova škola i centar posebani u svakom slučaju govori i jedan od zaposlenih, Žarko Sebić, bivši roker, koji danas vodi muzičku radionicu u okviru škole. Posle niza neuspešnih pokušaja u Beogradu i u još nekim mestima Srbije da uvede asisitivnu tehnologiju u oblast muzičkog rada sa osobama sa invaliditetom njegova inicijativa je naišla na podršku u školi Milan Petrović. Nakon jednog telefonskog poziva i zakazanog sastanka, tim stručnjaka ove škole je otvorio put jednom pionirskom poduhvatu iz ove oblasti u regionu Zapadnog Balkana i šire.
Rad ove muzičke radionice je baziran na upotrebi specijalnog muzičkog sistema ,,Soundbeam" koji je zasnovan na senzorskoj tehnologiji koji i najmanji ljudski pokret pretvara u zvuk.
Najbliže poređenje ovog uređaja je sa laserskom harfom koju koristi Žan-Mišel Žar na svojim živim nastupima, objašnjava Sebić.
"Moj cilj je stvaranje uslova za formiranje jednog modernog muzičkog kabineta koji ce odgovoriti potrebama osoba sa invaliditetom i pratiti najsavremenije metode i nove tehnologije koje se upotrebljavaju u ovoj oblasti. Sve to sa nadom da će jednog dana te nove metode biti prepoznate od nadležnih državnih institucija i postati deo zvaničnog obrazovnog programa kao u nekim razvijenim zemljama sveta," kaže Sebić.
No, neke stvari u Srbiji nije lako promeniti i deca koja zavše ovakve škole ne mogu da se nadaju zaposlenju, s obzirom da se poslodavci u državi opredeljuju da radije plaćaju penale nego da zaposle osobe sa invadilitetom. Novac od penala koji se sliva u budžet nije zanemarljiv.
"Po novom zakonu o radu postojao je poseban budžetski fond gde su se ta sredstva slivala, a onda su od tih sredstava su se podržavali programi za zapošljavanje radno angažovanih osoba sa invaliditetom. Odnedavno se taj poseban budžetski fond pretvorio u zajednički fond. Samo jedan manji procenat odlazi za prvobitnu svrhu," objašnjava direktora Marković.