Američke i evropske diplomate obeležile su u Stejt department 70. godišnjicu potpisivanja zakona o programu evropske obnove posle II svetskog rata. Takozvani Maršalov plan, nazvan po svom inicijatoru, državnom sekretaru Džordžu Maršalu – smatra se jednim od najvećih spoljnopolitičkih uspeha u američkoj istoriji. Sedam decenija kasnije, Vašington sporovodi strategiju “Amerika na prvom mestu” dok je evropsko jedinstvo uzdrmano ali Maršalov plan i dalje nudi dragocene istorijske pouke, ocenili su učesnici skupa u Centru za američku diplomatiju.
Maršalov plan bio je čin nacionalne velikodušnosti i dalekovide strategije, poručio je Ves Mičel, pomoćnik državnog sekretara za Evropu i Evroaziju. Plan je doprineo stvaranju Evropske unije i NATO-a i zaustavljanju širenja komunizma u Evropi.
“Danas smo suočeni sa novim pretnjama. Revizionistička Rusija, koja vrši invazije na susede podržava neprijateljske režime i pokušava da iznutra podriva zapadna društva. Kina koja pokušava da proširi sferu uticaja putem vojnog pritiska na susede i podstiče opasnu neravnotežu u međunarodnoj ekonomiji, zatim ekstremisti i teroristi koji kuju zavere protiv naših građana. Ti problem nisu manje kompleksni od onih sa kojima su se suočavale ranije generacije Amerikanaca i Evropljana.”
Maršalovim planom uloženo je 13 milijardi dolara, ili više od 110 milijardi današnjih dolara u ekonomsku obnovu savezničkih država. Međutim, kako ističe profesor Danijel Hamilton, direktor Centra za transatlantske odnose pri Univerzitetu Džons Hopkins, Amerikanci su pre toga uputili čak 15 milijardi ali se Evropa nije oporavila.
“Tada je sekretar Maršal rekao – moramo da imamo plan – pružićemo im još novca ali Evropljani moraju da nama kažu kako će ga koristiti zajedno i to je bio ključ Maršalovog plana – nije bila stvar u novcu, jer je on zapravo bio manji od onoga što smo potrošili između 1945 i 48. Ali niko se ne seća 15 milijardi, svi se sećaju 13 milijardi jer je postojao plan – da Evropa mora da bude jedinstvena. U američkom interesu je bilo da se Evropljani ujedine u okviru nečega što je danas Evropska unija.”
Od tada, istorija američko-evropskih odnosa je smena ciklusa američkog angažovanja i uzmicanja, kaže Hamilton. Sada je u toku opet faza amerčkog odmaka, što se odnosi I na istočnu Evropu I Balkan.
"Ne verujem da je za ovu administraciju Balkan prioritet. Pitanje je i šta misle o EU. Nalazimo se u jednoj od faza kada su SAD fokusirane na krize u drugim područjima. Ali povećale su izdvajanje za NATO, pojačano je raspoređivanje američkih trupa u severistočnoj Evropi, primili smo Crnu Goru kao saveznika tako da se, u drugom planu, iza dogadjaja u novinskim naslovima, ipak nešto dogadja. Ali suštinski pitanje je za EU da odluči da li je Balkan deo Evrope…
Za SAD jedan od ciljeva Maršalovog plana bio je zaustavljanje komunizma izgradnjom stabilnih društava sa zapadnim sistemom vrednosti.
“Sada nas više ne brine komunizam ali nas brinu delovi Evrope, sive zone Evrope gde ljudi jednostavno ne znaju gde im je budućnost. To se odnosi na veći deo Zapadnog Balkana ali takođe na Moldaviju, Ukrajinu, Gruziju pa čak i Belorusiju. Imate delove Evrope gde se odvijaju takozvani zamrznuti konflikti. To nisu zamrznuti konflikti nego tinjajući konflikti koji će da eskaliraju u nekom trenutku, i već jesu u nekim delovima. Tako da situacija nije stabilna a mislim da je u interesu SAD, NATO i EU da istok Evrope bude stabilan. Ne želimo da imamo nestabilnu istočnu Evropu pored nestabilnog Bliskog istoka", kaže za Glas Amerike Danijel Hamilton.
Pomoćnik državnog sekretara Ves Mičel ističe da nema velikih spoljnopolitičkih izazova na koji Evropljani i Amerikanci mogu da odgovore jedni bez drugih. Ali dodaje da američki saveznici moraju da budu spremni da učine više.
“Ne može se očekivati da Amerikanci više brinu i više ulažu u eropsku bezbednost od samih evropskih lidera. Ne može se očekivati od nas da se više protivimo gasovodima koji Evropljane čine podložnim zimskim prekidima u snabdevanju od samih Evropljana i ne možemo mi ozbiljnije da shvatamo rastuće pretnje na južnim i istočnim granicama od samih Evropljana.”
Mičel zaključuje da su godišnjice kao što je ova važne da se saveznici sa obe strane Atlantika podsete da je njihovo zajedništvo od neprocenjivog značaja, ali da su potrebne žrtve da bi se ono održalo.