Protest najavljen za 13. april, za koji je pokret 1 od 5 miliona najavio dolazak građana iz cele Srbije u pokušaju da mobiliše što veći broj ljudi koji će izaći na ulice i održati tenziju koja traje već pet meseci, mnogi su shvatili kao opasnost od nasilja na ulicama Beograda.
Borko Stefanović, jedan od lidera Saveza za Srbiju (SzS), rekao je da nasilja neće biti, ali da su planovi u tajnosti, dok Boško Obradović najavljuje pomeranje blokada u centru grada koji je ionako blokiran radovima na ulicama i trgovima.
Vojska Srbije je izašla sa saopštenjem u kojem pominje državni udar, koji niko iz opozicije nije ni pomenuo. Da li je došlo do zamora materijala među onima koji protestuju u poslednjih pet meseci, videće se sutra, ali svi učesnici sadašnjih protesta, kao i onih iz devedestih godina, misle da nasilja na ulicama Beograda neće biti i da će vlast, kao i u svakom demokratskom društvu morati da sedne da razgovara sa svojim građanima.
Bivši premijer i čelnik Nove stranke Zoran Živković, koji je učestvovao u prevratu 5. oktobra, u izjavi za Glas Amerike najavljuje proteste bez incidenata.
„Mislim da treba posvetiti pažnju onome što govore ljudi koji imaju iskustva u takvim situacijama. I praktično, na žalost, to sam samo ja u celoj toj ekipi, što mi nije drago, naprotiv. Ja ću se truditi da imam uticaja na to što se dešava u subotu i ako taj uticaj bude dominantan, mi ćemo to uraditi bez bilo kavih gluposti koje se tiču provokacija. To znači da ne damo nikakvu šansu bilo kome i sa vlasti, da On (Aleksandar Vučić) bude pobednik subote nedelje i dana koji slede iza toga, nego da mi pokažemo Srbiji kako Srbija treba da izgleda,“ kaže Živković.
Izbegavanje dijaloga vodi u polarizaciju
Još jedan od učesnika protesta devedestih godina, Srđa Popović, sada na čelu organizacije Canvas, kaže da se nada da će protesti ostati nenasilni, a da uspešni pokreti uvek imaju viziju, znaju šta hoće i da planiraju, što prema njegovom mišljenju trenutno nedostaje ovim protestima.
„Mislim da su protesti u Srbiji bili i nadam se da će ostati nenasilni. Ono što je neki moj opšti utisak je da ne treba gledati samo u proteste i opoziciju, treba gledati i u vlast. Ako imate demokratiju, vlast sluša narod, a to znači da ako jako puno ljudi nešto traži, onda ljudi iz vlasti sednu pa o tome sa narodom pričaju. Ukoliko taj dijalog ne postoji, mi imamo poralizaciju društva, u toj situaciji, na žalost, dobije onaj najglasniji, a ne najpametniji. Ja bi voleo da se to u Srbiji ne dogodi,“ navodi Popović.
„Očekujem da ovo bude još jedan u nizu protesta, doduše sa nešto više ljudi, pretpostavljam da će dolaziti iz unutrašnjosti, ako uspeju da se probiju. Nadam se da neće biti nasilja, jer da li će neko da probija ogradu ili neće u već blokiranom centru Beograda, nije nasilje koga oni treba da se plaše. To što će neko da pomeri ogradu i da se prošeta tuda, to ne provocira neko ozbiljnije nasilje”, kaže Peđa Popović, kolumnista lista Danas.
“Video sam neke papire kojima se zabranjuje prevoznicima da prevoze demonstrante do Beograda, kao i da se prave spiskovi za ljude koji kupuju karte za železnicu između 11. i 15. aprila. To su neki dopisi koje ljudi dele po mrežama i medijima, sa pečatima i potpisima, za neki od njih možemo da pretpostavimo da su istiniti,“ kaže Popović i dodaje da ga jedino brine ponašanje institucija, kao izjave Vojske Sbije o sprečavanju državnog udara zbog demostranata koje bi pre nazvao zastrašivanjem i brukom vojnog vrha.
Menjati načine protesta
Protesti posle pet meseci kontinuiteta i različitih manjih ili većih incidenata mogu da budu zamorni i uvek postoji opasnost da se jednostavno ugase. Peđa Popović misli da su dosadašnji protesti dosta žilavi, ali Srđa Popović ima drugačije iskustvo. On se seća da su probali sa 107 dana protesta 1996. i 1997. godine i tada naučili da šetanje ljudi svakog dana, jeste zamorno i za ljude i za organizatore, ali da onda i vaš protivnik zna šta ćete da radite sutra, prekosutra.
„Promena je došla kad su ljudi krenuli da lupaju u šerpe i lonce sa prozora, da nose bedževe, da lepe nalepnice u liftovima, da se organizuju u svojim komšilucima. Prvo, to je manje rizično jer ne postoji kontakt sa bezbednosnim snagama, drugo – mnogo je zabavnije, a treće jako puno ljudi može u to da se uključi nezavisno od starnosnog doba i zdravstvenog stanja. Da bi se izbegao zamor materjala morate imati dve stvari – da menjate taktike i druga stvar je da ljudi moraju imati utisak da je to neki put, da postoji strategija između tačke A i tačke B. Uspešni nenasilni pokreti znaju gde su krenuli i znaju kako tamo da stignu,“ kaže jedan od vođa pokreta Otpor.
Ono što je meni zanimljivo, više dolazi do eskalacije oko Boška Obradovića, koji je najaktivniji. Postigla se neka lažna dilema da li podržavati proteste, kao da se time glasa direktno za Boška Obradovića. Cilj protesta su izborni uslovi na kojima ljudi mogu da glasaju, da li za Boška, da li za nekog drugog. Polemika mi je promašena, kaže Peđa Popović iz Danasa.
Ono u čemu se svi slažu je da odgovorna vlast u uređenom demokratskom društvu mora da razgovara i čuje svoje građane koji iskazuju nezadovoljstvo.
Odgovorna vlast treba da pregovara sa svojim građanima, jer im to ulazi u opis posla. Vladajuća klika čini neke ustupke u javnosti, imali su sada konačno ponudu za rešavanje kredita u švajcarskim francima. Predsedik je pre tri godine rekao da ga baš briga za te građane, jednostavno ti građani nisu postojali. Potom je i ministar policije pregovarao sa štrajkačima u Pošti, podseća Peđa Popović iz Danasa i dodaje da je sve više nezadovoljnih i da predstavnici vlasti čine neke ustupke, koliko god pričali da neće.