Izbori koji treba da se održe na proleće sledeće godine u Srbiji će proteći bez većine opozicionih stranaka koje su najavile da ostaju u bojkotu, ali za sada jasnih naznaka iz opozicije šta znači bojkot, kako će izgledati, šta će se raditi posle izbora – nema.
Opozicione stranke koje najavljuju bojkot obilaze unutrašnjosti Srbije, lepe nalepnice na kojim piše bojkot, neformalno se sastaju sa lokalnim stanovništvom u kafićima i razgovaraju.
Ipak, javnost i dalje ostaje bez odgovora na osnovna pitanja - koje su koristi i prednosti za birače ako bojkotuju izbore? Na šta se bojkot tačno odnosi? Kako će izgledati odlučivanje i politički život u Srbiji posle bojkota izbora? I ono što je i dalje nejasno - od čega se sastoji kampanja bojkota?
"Ovo jeste neko vreme regrupisanja opozicije, jer pominjalo se to u nekoliko tekstova – ‘Ko izađe na izbore, kajaće se. Ko ne izađe na izbore, kajaće se’. Generalno sada bi bio veliki pucanj u nogu za opoziciju da izađu na izbore, većina glasača se već podelila, a i stranke su se podelile među sobom", kaže za Glas Amerike istraživač na Institutu za političke studije Dejan Bursać i dodaje:
“Šta dobijaju bojkotom - s jedne strane oduzimaju legitimitet vlasti, ukazuju međunarodno da postoji problem, vrše neku vrstu unutrašnjeg pritiska tim bojkotom, jer su uspeli da ga nametnu kao glavnu političku temu u Srbiji. S druge strane, gube ono što je objektivno problem za većinu stranaka – finasije, gube prisustvo u medijima, gube ono što neformalna politika donosi u Srbiji, prilike da zaposlite članstvo, da utičete na odluke,” navodi Bursać.
Voja Žanetić, marketinški stručnjak i satiričar, ukazuje da postoji još jedan veliki problem kada je reč o bojkotu, a to su finasije.
“Ovde se ne ide na izbore već se izlazi na glasanje”, kaže Žanetić i objašnjava da je velika razlika između ta dva termina:
“Kampanja je moguća tamo gde je moguć ravnopravan pristup medijima i gde su sredstva za pristup medijima ravnopravna, da kažemo, u nekom smislu. Te mi onda kada govorimo o 'kampanji' – upotrebljavamo pogrešan termin. Ovde će se propagirati neizlaženje na izbore u izvesnom smislu, ali neće to biti 'kampanja', jer za kampanju trebaju ogromne pare. Mi ne možemo da očekujemo da ove političke snage, koje su za neizlazak na izbore, sebi mogu da priušte kampanju. Postavka bojkota je postavka za političko cenkanje. I na kraju može zaista da se desi da ne bude izlaska na izbore, ukoliko se ne bude dobilo koliko se traži. A najgore od svega je što se ni ne zna šta se tačno traži,” kaže Žanetić.
U međuvremenu su počela i prepucavanja među opozicionim strankama - ko je za bojkot, ko protiv, a politički analitičar Dragomir Anđelković vidi neke sličnosti sa bojkotom izbora ’97. u Srbiji.
“Kada se radi o delu opozicije koji ne ide na izbore, ili za sada iskazuje spremnost na bojkot, taj deo opozicije će usmeriti kampanju možda više prema drugim opozicionim strankama, nego prema vlasti, jer joj je cilj da diskredituje onaj deo opozicije koji bude išao na izbore. Imaćemo, verovatno, reprizu izbora iz ’97. godine, kada je Đinđićeva Demokratska stranka bojkotovala izbore, a SPO išao i rat se vodio među njima. Jedni su tvrdili da oni koji izlaze na izbore pomažu vlastima, dok su oni koji su se opredelili za izbore tvrdili da oni koji bojkotuju zapravo pomažu režimu. Sigurno ćemo imati tu vrstu duela, opoziciono-opozicionog. Kada se radi o vlastima, njima će pre svega ciljna grupa biti građanstvo, njima će cilj biti što veća izlaznost,” kaže Anđelković.
Žanetić pak, misli da je velika razlika između ondašnjeg i današnjeg bojkota, jer “razlika između kampanje bojkota 1997. i ove danas je u datumu i jer je tadašnja srpska opozicija imala podršku, i to ne malu, sa Zapada”. Sada ona to u ovom trenutku nema, dodaje ukazuje Žanetić.
Analitičari se slažu da postoji velika opasnost da se neke neke stranke ugase posle bojkota, uglavnom iz finansijskih razloga, ali svi vide dve stranke koje bi preživele bojkot i potom finansiranje van institucija sistema: Đilasova Stranka slobode i pravde i Jeremićeva Narodna partija.
“Ova situacija odražava i stanje na našoj opozicionoj sceni, jer mi sada imamo opoziciju koja nema veliku podršku građana, a sa druge strane imamo vlast koja protiv sebe ima nemali segment građanstva. Znači, građani su protiv nekoga, a nisu za nekoga. Prema mom mišljenju, sada se među opozicionarima vodi bitka za neke sledeće izbore, ne za ove naredne godine. Možda tek za predsedničke ili za neke parlamentarne. Sada se oni bore za to ko će biti glavna uzdanica opozicije za dve, tri ili pet godina. Tako da priča o bojkotu možda i jeste neka vrsta poligona za razračunavanje među opozicijom. Iza borbe protiv vlasti, zapravo se krije borba između opozicionih lidera,” navodi Anđelković.
Postoji ta tvrdnja da opozicija možda strateški hoće da “presedi” ove izbore da ne bi Vučiću dala legitimitet za rešavanje pitanja Kosova i da ona ostane izvan toga. Pa da na tom dešavanju mobiliše podršku za sebe, a protiv Vučića. Vrlo je veliko pitanje da li će se to uopšte desiti, da li će doći do nekog priznanja, jer kao što vidimo Vučić relativno vešto manerviše time, evo, već sedam godina. S druge strane, pitanje je koliko bi opozicija mogla da mobiliše ljude oko ovoga , jer nije sigurno koliko su sami opozicioni glasači 'zagrizli' za Kosovo. Mislim da dosta građana u Srbiji čeka da se to pitanje reši. Zato nisam siguran da, ukoliko Vučić odluči to pitanje da reši, da će on pasti na ulici. Nisam siguran koliko je to utemeljeno u realnosti, kaže Dejan Bursać
Bursać je mišljenja da opozicione partije koje su se odlučile na bojkot, a koji jeste jako oružje, nisu baš dobro promislili kako će se to odvijati i da postoji nedostatak “ozbiljnog opozicionog rada”.
“Šta će biti posle izbora, osim tih neki protesta koje možemo očekivati, niko zaista ne može da zna, mislim da ni opozicija nije sigurna šta tačno planira. Plašim se da posle izbora bi mogli da dobijemo parlament u kojem imamo SNS, SPS i eventualno radikale, uz nekoliko poslanika manjina. Što je i najsmešnije, ne možemo da očekujemo neku veliku promenu jer se modus operandi naše izvršne vlasti, već dugo vremena, ne samo od SNS-a nego i od ranije, svodi na zanemarivanje parlamenta,” kaže Bursać.
Ono što je činjenica i što ne treba zaboraviti da su kod bojkota izbori tek prva faza bitke, a da za sada osim protesta, duvanja u pištaljke i rok koncerata, jasnu alternativu i plan nismo dobili od opozicionih stranaka.
“Prava bitka nastupa posle izbora. Posle izbora, oni koji pozivaju na bojkot, moraće da imaju čitav niz mera, akcija, kako bi u sledećim mesecima osporili legitimitet izbora, odnosno, držali tenziju u društvu. Bez toga, nema efekta. Imali smo primer u Albaniji, gde je samo 20 odsto građana izašlo na lokalne izbore. Tresla se gora, ali se rodio miš. Opozicija nije imala snage da produži kampanju da ona bude permanentna. Videćemo šta će se kod nas desiti, ali bez premanentne kampanje, to će biti poraz opozicije”.
Anđelković navodi podatak da kada se posmatraju naši birački spiskovi, gde imamo veliki broj ljudi u inostranstvu, nerealno je da izlaznost bude veća od 60 odsto i da ako vlast uspe u uslovima bojkota da prebaci i 50 odsto, to je za njih fantastičan uspeh:
“Ono što može da se desi jeste da one opozicione partije koje budu izašle na izbore, ne pređu cenzus ili barem mnoge od njih, pa da dobijemo parlament kao 1990. godine, gde je opozicija dobila relativno značajan broj glasova, ali vrlo usitnjenih glasova, pa onda SNS i SPS imaju u parlamentu 70 ili 80 odsto mesta. To svakako za parlamentarni sistem nije dobro i ne ostavlja dobar utisak u međunarodnim okolnosima. Ali u uslovima kada relevantni svetski faktori ne podržavaju bojkot, ni to neće predstavljati preveliki problem za vlast. Za vlast bi jedini problem bio da izlaznost padne ispod 40 odsto, što meni deluje nemoguće”.
