Dalja eskalacija situacije, makar na vojnom planu, nije u korist ni Vašingtona ni Teherana, kaže za Glas Amerike Siniša Vuković, profesor na Univerzitetu Džons Hopkins i autor više članaka o nuklearnom programu Irana.
“Ako krenemo sa pretpostavkom da su obe strane spremne sagledati situaciju racionalno i promišljeno, onda je lako zaključiti da dalja eskalacija, makar na vojnom planu, nije nikome u korist. Činjenica da nije bilo žrtava i da je Iran već artikulisao opravdanje za napad pozivajući se na Povelju UN, sama po sebi govori da posljednji napad zaista može biti upravo to – posljednji napad. Međutim, opet napominjem, ako se zadržimo u domenu racionalnog i promišljenog”, ističe Vuković.
On dodaje i da će obe zemlje verovatno koristiti novonastale okolnosti kako bi uticale na sopstvene političke prilike.
“Ovo je izborna godina u SAD i neupitno je da će Tramp i ljudi bliski njemu iskoristiti ovu situaciju da mobilišu veću političku podršku u zemlji o stave u drugi plan upravo proces impičmenta koji je u toku. Samim tim, uprkos činjenici – makar ja se držim tog mišljenja – da ne postoji očigledna korist od dalje eskalacije na vojnom planu – sve upućuje na to da se obe strane neće suzdržati od dalje eskalacije zapaljive političke retorike.”
Predsednik Tramp je obraćanje počeo porukom da nikada neće dozvoliti da se Iran domogne nuklearnog oružja. Iran je već najavio da će suspendovati obaveze iz nuklearnog sporazuma. Zato se postavlja pitanje koliko je, u ovakvoj situaciji, moguće kontrolisati razvoj nuklearnog naoružanja u Iranu i da li uopšte postoji mogućnost novih pregovara. Siniša Vuković ističe da je nuklearni program bio jedinstven zbog činjenice da je nudio „operativni okvir pomoću kojeg je međunarodna zajednica u svakom trenutku mogla pratiti dješavanja na terenu u Iranu.“
„Izlaskom iz sporazuma američka strana je urušila snagu tog sporazuma i samim tim otvorila mogućnost Iranu da kroz određena odstupanja iz onoga što je predviđeno sporazumom pošalje prije svega jaku političku poruku – da je spreman na saradnju ali želi da ta saradnja bude obostrana. Ostale zemlje potpisnice – evropske, Rusija i Kina – koje su se pridržavale sporazuma, imale su razumijevanja za takve poruke iz Irana, dok se iz Vašingtona češće vraćalo na priču da bilo kakva mogućnost nuklearnog programa za Iran je velika prijetnja za bezbednost SAD. Takoše treba imati u vidu da je jaka politička konotacija koju ovaj sporazum nosi za trenutno administraciju u Vašingtonu, s obzirom da je potpisan od strane prethodne administracije, i samo urušavanje ovog sporazuma i pregovaranje novog bilo bi velika politička pobeda za Trampovu administraciju. Međutim, sve su prilike da će do novih pregovora biti strašno teško doći“, smatra crnogorski analitičar.
Na pitanje kakva bi mogla da bude uloga NATO-a i Evropske unije u rešavanju nove krize na Bliskom istoku, Vuković konstatuje da su oni ponašali suzdržano pokušavajući da doprinesu deeskalaciji situacije.
“Evropski partneri, moramo naglasiti, su zainteresovani da se održi trenutni nuklearni sporazum. Istovremeno, ako se Amerika bude uputila ka daljoj eskalaciji, NATO I EU će imati problem kako dalje da reaguju, jer njima ne ide u prilog da uriuše program koji su do sada već ispregovarali. Medjutim, treba takodje naglasiti da su u Briselu, na obje strane i te kako svjesni činjenice da je ovo izborna godina u SAD i ne žele da se istrčavaju,makar takve su poruke, ne žele da se istrčavaju sa odlukama koje možda neće preživjeti sa nekom novom izabranom političkom garniturom. Dakle, što se tiče NATO i EU za sada se radi o nalaženju nekog najboljeg načina kako bi se primjenilo neko taktičko i strateško strpljenje i sagledale okolnosti na duži rok”, zaključuje Vuković.