“Izbor Aljbina Kurtija za premijera Kosova ne mora nužno unazaditi dijalog Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa”, izjavio je Edvard Džozef, predavač na vašingtonskom univerzitetu Džons Hopkins i poznavalac balkanskih prilika.
“Odnosi dve strane su već sada dovoljno narušeni – što je očigledno po retorici kojom se koriste Beograd i Priština. Pitanje koje se nameće je pod kolikim će pritiskom međunarodne zajednice, Vašingtona i Brisela, biti novi kosovski premijer da ukine carine od sto odsto na proizvode iz Srbije i vrati se za pregovarački sto”, smatra Džozef u razgovoru za Glas Amerike.
On ukazuje da je kosovsko društvo tek izašlo iz izbornog procesa – podsećajući da Srbiju na proleće čekaju izbori.
Edvard Džozef kaže da veruje da će Kurtijev dolazak na mesto premijera doneti promene, kako na Balkanu, tako i na Kosovu.
Aljbin Kurti, nekadašnji studentski lider koji je 1997. i 1998. u Prištini predvodio proteste protiv tadašnjih jugoslovenskih vlasti predvođenih Slobodanom Miloševićem, period od juna 1999. do decembra 2001. proveo je u požarevačkom zatvoru u Srbiji. Prethodno je na Kosovu uhapšen pod optužbama tadašnjih vlasti zbog dela koja su ga povezivala sa terorizmom i osuđen na petnaest godina zatvora. Iz zatvora je izašao kada je proglašena opšta amnestija, kako je tada obrazloženo, za albanske političke zatvorenike po smeni Miloševićevog režima.
Tokom svog čitavog političkog delovanja, više od dvadeset godina, novi kosovski premijer i čelnik pokreta “Samoopredeljenje” bio je u opoziciji. Izbor na funkciju premijera najdrastičniji je zaokret u njegovom dosadašnjem angažmanu.
“Sudeći prema onome što je do sada izjavljivao – deluje da će mu u fokusu biti vladavina prava i borba protiv korupcije. Naravno, on je albanski nacionalista, ali i drugi kosovski premijeri su bili nalik njemu. Deluje da je prilično decidan u nameri da iskoreni korupciju i primeni princip vladavine prava. To su ozbiljni izazovi koji su pred njim”, podvlači Džozef.
Nezaobilazni su, ukazuje Džozef, odnosi sa Srbijom.
“Radi se o osobi koja ima ličnu istoriju odnosa sa tom zemljom, doduše kao i ostali premijeri, ali je Kurtijeva borba bila drugačija. On je izvesno vreme proveo u srpskom zatvoru. Kurti je uvek prkosio dijalogu sa Srbijom čak i kada se postavljao okvir razgovora dve strane. I tada je zahtevao da je potrebno da bude organizovan na bazi reciprociteta. Zbog prirode njegove ličnosti – nije jednostavno predvideti njegove sledeće poteze”, kaže američki stručnjak za Balkan.
Glas Amerike: Da li će njegov izbor doprineti odmrzavanju dijaloga ili će pak čitav proces upasti u nove probleme?
Džozef: Jasno je da je na Kosovu tek formirana vlada. Takođe, to je nešto što predsednika Vučića uskoro čeka. Najverovatnije je da nikakvih pomaka neće biti do okončanja izbornog procesa u Srbiji.
Glas Amerike: Kako će se novi premijer slagati sa predsednikom Hašimom Tačijem, glavnim pregovačem Prištine koji je bio saglasan sa konceptom promene granica u rešavanju kosovsko-srpskog spora, čemu se novi premijer Kurti izrazito protivi?
Džozef: Verujem da će u vezi sa tim pitanjem imati potpuno suprotstavljen pristup. I da će njihovi odnosi obilovati trzavicama. I pitanje je kako će se međunarodna zajednica, uključujući i najavljenog specijalnog izvestioca Evropske unije za dijalog Srbije i Kosova, sada nositi sa novonastalom situacijom u vezi sa dvojicom lidera – što je prilično drugačije naspram Beograda gde je neprikosnoveni lider Aleksandar Vučić. Tako da mislim da će biti potrebno mnogo poštovanja i popuštanja. Politička realnost je da je izabran na premijersku poziciju i mogao bi da preuzme primat sa kosovske strane u briselskom procesu.
Glas Amerike: Kakve posledice bi po čitav proces mogli imati njihovi međusobni odnosi?
Džozef: To je pitanje koje izaziva mnoštvo nedoumica. Da li bi Kurti kao pregovarač pristao da razgovara sa Vučićem? Intrigantno je hoće li doći do promene na poziciji glavnog kosovskog pregovarača ili će se njih dvojica usaglasiti da to i dalje bude Tači… Istovremeno, kosovski i srpski predsednik su u dosadašnjem toku dijaloga izgradili nekakav odnos uzajamnog uvažavanja delom zasnovan i na konceptu promene granica. Označavam ga izrazito opasnim, ne samo za jednu stranu, već za čitav region. Najveći gubitnici bi u tom slučaju bili Srbi nastanjeni južno od reke Ibar i Srpska pravoslavna crkva.
Glas Amerike: Čemu bi moglo doprineti imenovanje specijalnog izaslanika Evropske unije za dijalog Beograda i Prištine?
Džozef: To bi moglo biti značajno iz dva razloga. Ukazuje da Brisel područje Zapadnog Balkana shvata veoma ozbiljno. Takođe, specijalnom izaslaniku omogućava da se usredsredi isključivo na to pitanje, dok bi Žosep Borelj (visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost i posrednik u dijalogu) mogao da se bavi drugim pitanjima koja region treba da usaglasi sa Evropskom unijom. Ne treba zanemariti ni nacionalnost. Koliko čujemo specijalni izaslanik bi mogao doći iz Nemačke, zemlje koja je priznala nezavisnost Kosova – dok je Borelj Španac, predstavlja državu koja tu državnost ne priznaje. Takođe, Angela Merkel, nemačka kancelarka protivi se ideji razmene teritorija - što smatram da je isto veoma značajno.
Glas Amerike: Da li Srbija i Kosovo imaju kapacitet da postignu sporazum do kraja godine i po kom scenariju?
Džozef: Kapacitet ovde nije pitanje. Pravi izazov u ovom slučaju je sam sporazum i koji zavisi i od pristupa Vašingtona, Brisela i Berlina. Način na koji tome pristupa amabador Ričard Grenel (specijalni izaslanik Bele kuće za dijalog Beograda i Prištine prim. nov.) prioritet stavlja na jačanje ekonomskih veza. Pitanje koje ostaje otvoreno je da li će Grenel prihvatiti koncept razmene teritorija kao prečicu do sporazuma. Kurtijeva pojava na sceni prilično komplikuje takav pristup koji, prema mom uverenju, ne predstavlja put ka stabilnosti.
Glas Amerike: Šta Evropska unija može da ponudi imajući u vidu da države članice ne gledaju blagonaklono na proces proširenja?
Džozef: U slučaju Kosova – odgovor je nešto lakši. To je vizna liberalizacija. Zatim, Evropska unija raspolaže mnoštvom političkih i ekonomskih mehanizama koje može primeniti. Sa druge strane, Srbija normalizaciju odnosa sa Kosovom tumači kao katalizator njenog puta ka punopravnom članstvu. I taj put ne bi trebalo da ima alternativu tako da bi bilo važno da francusko nesaglasje – bude privremeno. Evropska unija je prolaz do značajnog tržišta i izrazit je politički iskorak za Srbiju. I u tom smislu Srbija pred sobom nema alternative. Ostaje držati francuskog predsednika za reč, da se ne radi ni o kakvoj blokadi, već o redefinisanju principa pristupanja. Znate da su se predsednici Francuske i Srbije sastali pošto je Francuska izrazila sumnje povodom procesa proširenja. Verujem da su dvojica državnika detaljno razmotrila to pitanje i da Vučić ima neke, ako ne, i sve odgovore.
Šire pitanje je – ima li Srbija pre sobom neke alternative? Ne, nema. Dve trećine privrede Srbije vezane su za Evropsku uniju. Rusija jednostavno ne predstavlja ozbiljnu zamenu za Evropsku uniju. Uprkos sporazumu o slobodnoj trgovini koji je Srbija potpisala sa Evroazijskom unijom, ekonomskom zajednicom koju predvodi Rusija.
