Vlast u Srbiji je blagovremeno donela mere u borbi protiv koronavirusa, ali poruke koje šalje su dvojbene i kod građana povećavaju paniku, ocenio je u razgovoru za Glas Amerike psiholog i docent na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu Oliver Tošković. On ističe i da represivne mere koje se sprovode u ovoj stiuaciji imaju efekta kratkoročno, ali da je na duže staze građanima na konstruktivan i staložen način potrebno objasniti zašto treba da ih se pridržavaju.
Tošković kaže da je njegov utisak da je ponašanje građana u vanrednom stanju normalno jer nisu bili pripremljeni.
„To se dešava u svakoj državi kada objavite vanredno stanje zbrda-zdola. Pogotovo u situaciji kada ste se prvo šalili sa svim tim, građani ne očekuju, pa su onda zbunjeni, pa to uveća paniku. Pa sve i da nije bilo tog sprdanja sa virusom, objava vanrednog stanja je takva da menja njihov način života, navike, kretanje i normalno je da ljudi rade u toj fazi neke stvari koje su iracionalne. Čak i kad ih pitate šta će vam toliko brašna, toalet papira, oni ne znaju…To je bukvalno haotična reakcija i kad jedan krene nešto da radi, onda se vrlo brzo raširi jer u takvoj situaciji niko nije spreman na to, nisu nas učili i pričali šta treba raditi.“
Glas Amerike: Da li u ovoj situaciji vlast na pravi način komunicira sa građanima ili postoje šumovi koji se reflektuju na ponašanje ljudi?
Tošković: "Da počnem od toga da je vlast mere koje je donela – donela pravovremeno i to se vidi jer nemamo drastičan skok za sada. Ali, postoji diskrepanca između toga šta vlast radi i kako komunicira sa ljudima o tome što radi. Evo dobar primer: u početku smo imali preteranu šalu na račun virusa, možda i iz namere da se ne stvara panika i umire ljudi, ali je to urađeno katastrofalno loše, toliko da su kod ljudi izazvali još veću paniku jer su napravili situaciju kao da „nije ništa“, a onda su nedelju dana posle toga doneli odluku o vanrednom stanju. I to je napravilo haos."
"Bila mi je jako kontradiktorna izjava premijerke (Ane Brnabić, prim.nov) da neće zabraniti rad kafića i restorana ako niko ne bude išao u njih. Ali, čemu rad kafića i restorana ako niko u njih ne ide? Ako ostavljate da kafići rade, vi ljudima šaljete poruku da je OK da idu na kafu, drže rastojanje, nose maske...Kao da im verbalno šaljete jednu poruku, a neverbalno drugu. Zamislite roditelja koji jednog dana detetu kaže uzmi igračku, a sutradan kaže - ne smeš! Ta dvojbenost u porukama je lošu situaciju napravila, pa deo građana loše reaguje na to, zbunjeni su. Deluje mi da su i predstavnici vlade pod pritiskom i verujem da je tako, ali ako oni ne mogu da prenesu poruku smireno i jasno onda bi zaista trebalo to prenošenje poruka da daju nekome drugom“.
Neke zemlje, uključujući i SAD, su se opredelile za preporuke i apele građanima da se samoizoluju, ne viđaju sa drugima, drže distancu, pre nego za zabrane poput policijskog časa u Srbiji.
Oliver Tošković smatra da nagle, stroge, zabranjujuće mere imaju efekta na kratak rok.
„Ali na duži rok one prave veći problem jer vas manje ljudi sluša, pod većim su pritiskom, zbunjeniji su. Isto kao i sa decom – sva istraživanja pokazuju da, kakva god da je restriktivna mera, ako nije praćena jasnim i konstruktivnim objašnjenjem detetu zašto se nešto radi, ona nema nikakvog efekta, kontraproduktivna je…Mislim da sve što rade neke druge zemlje možemo i mi, ali to podrazumeva širu kampanju. Ne može jedan čovek da izađe na TV i kaže da nešto zabranjuje. Treba da se uključe i drugi, što se spontano i desilo – uključili su se voditelji, muzičari, glumci koji pozivaju ljude da ostanu kod kuće, ali to je trebalo da ide orkestrirano, da pravite kampanju kao država. A ne da vi nešto zabranite, a onda se ljudi spontano orgaizuju jer shvataju da pola građana ne sluša jer ne veruje vladi. Preporuka jeste delotvornija“, kaže Tošković i dodaje da tu tezu potvrđuje i primer Hrvatske:
„Ja pratim danima stanje u Hrvatskoj i Srbiji i pogledajte – mere su tamo drugačije, a broj obolelih podjednako raste. Tako da vi zapravo možete da kažete da policijski čas nije doprineo Srbiji ništa više nego što je donelo Hrvatskoj stanje bez policijskog časa“, zaključuje docent na Filozofskom fakultetu.
