U Sjedinjenim Državama su posle izbijanja pandemije koronavirusa ostali mnogi strani studenti i učenici. Među njima ima i crnogorskih državljana. Posle izbijanja epidemije, neki učenici i studenti iz Crne Gore vratili su se kući, dok su pojedini odlučili da ostanu u Americi i završe školsku godinu. Glas Amerike je putem Skajpa razgovarao sa dvije studentkinje u Bostonu i jednim srednjoškolcem u Virdžiniji.
Puste ulice, zatvorene radnje i restorani, prazna školska dvorišta i univerzitetski kampusi – ti prizori postali su uobičajeni širom Amerike od izbijanja pandemije koronavirusa.
Amerikanci se i dalje privikavaju na novu realnost, a sa njima i brojni strani državljani koji su ostali u Sjedinjenim Državama. Među njima su i učenici, studenti i stipendisti iz Crne Gore.
Sara Jovović ima 20 godina, i već dvije godine studira na muzičkom koledžu Berkli u Bostonu. Devetnaestogodišnjoj Maši Vujadinović ovo je prva godina na Berkliju. Obje su iz Podgorice.
Država Masačusets, u kojoj žive, trenutno je jedno od žarišta epidemije koronavirusa, od čijeg su izbijanja uvedene restriktivne mjere da bi se spriječilo širenje virusa.
„Trudimo se da što manje izlazimo. Ponekada izađemo da prošetamo, naravno ne sa drugim ljudima i ne u zatvorenim prostorima, osim kada idemo u nabavku hrane. Trudimo se da završavamo obaveze za školu. Semestar je pri kraju i ima mnogo obaveza", kaže za Glas Amerike Maša Vujadinović.
Na Sarinu opasku da je ovih dana lijepo vrijeme za šetnju, Maša odgovara da je „proljeće u Bostonu primamljivo za izlazak, ali se trudimo da ostajemo kući“.
Južno od Bostona, u gradiću Česapik, u Virdžiniji živi 17-godišnji Vuk Vuksanović, teniser iz Bara, koji poslednje dvije godine pohađa lokalnu Veritas akademiju. Vuk takođe živi u američkoj državi u kojoj je na snazi naredba građanima da ostaju kod kuće.
„Izlazim, ali to nema svrhe jer je mnogo stvari zatvoreno i nema što da se radi napolju. Tako da je bolje da se ostane kući i da se čuva od virusa. Iako ga nema toliko u ovom djelu gdje ja živim, ipak nikad se ne zna“, upozorava Vuk.
Vuk, kao i njegovi vršnjaci širom Amerike, od izbijanja epidemije nastavu prati na internetu, što će raditi do kraja kraja školske godine.
„Imamo časove preko Zoom-a. Rijetko kad igram tenis, zato što su skoro svi klubovi zatvoreni tako da nema mnogo opcija. Ja se nekako snalazim, jer je jedan klub gdje ponekad treniram, otvoren, tako da kad imam vremena i nemam puno obaveza oko škole, odem tamo da bih ostao u formi“.
U Bostonu, nastava je komplikovana za Saru i Mašu, koje sviraju klavir, komponuju i pjevaju.
„Za mene to predstavlja veliki izazov, zato što sam ovog semestra uzela mnogo časova koji su vezani isključivo za muziku. Imam časove klavira, ansambla i to sve zahtijeva sviranje u grupi. To je trenutno nemoguće. Svaki čas izgleda tako što pričamo sa profesorom i slušamo muziku, tako da su nam mnoge stvari uskraćene“, objašnjava Sara.
"Nekako se nalaze neka rešenja da bi smo i dalje ostali povezani i u kondiciji", ističe Maša.
„Dosta koristimo muzičke programe gdje možemo da snimamo i na taj način smo ipak kreativni. Nešto stvaramo zajedno, šaljemo jedni drugima snimke preko toga“, kaže Sara.
„Da neki profesori su našli to rešenje. Snimiš svoju traku i onda se to na kraju sve izmiksa i napravi se neki lijepi snimak“, priča Maša.
Dok pokušavaju da završe školsku godinu u novim okolnostima, Maša i Sara su u svakodnevnom kontaktu sa porodicama u Crnoj Gori, a nadaju se i brzom povratku kući.
„Jako je otežano trenutno, a nama su i ispiti ovdje, tako da bi bilo komplikovano da ih radimo iz karantina sa vremenskom razlikom. Nadam se da ćemo za dvije ili tri nedelje, kad završimo ispite, naći neki način da odemo kući“, naglašava Maša Vujadinović za Glas Amerike.
Vuk se takođe nada da će moći da se vrati u Crnu Goru u junu ili ranije. Kaže da se svakodnevno čuje sa porodicom i da mu trenutno najviše nedostaje majkina kuhinja.
Ako bude još u Virdžiniji kada se ublaže postojeće mjere, Vuk prvo planira da ode na plažu, a Sara i Maša da se nađu sa prijateljima u Bostonu koji im nedostaju.
„Da sviramo zajedno, pravimo muziku i da odemo u neka omiljena mjesta u Bostonu“, naglašava Maša.
„Najviše mi nedostaje taj socijalni život. Da budem okružena muzikom, muzičarima, sviranjem, zbog čega sam i došla. Tek sad vidim koliko mi to znači u životu“, ističe Sara.
Obje imaju i poruku za porodice u Crnoj Gori.
„Perite ruke, ostanite kod kuće, čuvajte si i nadam se da se vidimo brzo“.
