Od 1.200 registrovanih medija u Srbiji, tri medija – Informer, Alo i Kurir - nalaze se u centru klastera dezinformacija, a kako je pokazalo najnovije istraživanje portala FakeNews tragač, u tom pogledu veoma je primetan uticaj Rusije i Kine.
Kako za Glas Amerike ističe Stefan Janjić, glavni i odgovorni urednik portala FakeNews tragač, u fokusu je bilo 20 medija, koji najčešće šire dezinformacije i pokazalo se da su urednici tih tabloida i televizija svesni toga da su se građani umorili od dvadesetogodišnjeg procesa evrointegracija, sve slabijeg napretka Srbije na tom putu i neizvesnosti hoće li Srbija ikada i u kom formatu pristupiti Evropskoj uniji.
“I onda nude nekakvu lažnu alternativu, da je to Rusija, neki savez sa Rusijom, savez sa Kinom, sa kojima Srbija naravno treba da uspostavlja dobre diplomatske odnose. Ali, evo Informer kao da poručuje - čak i ako nas EU ostavi ne cedilu, mi imamo alternativu, imamo Rusiju i Kinu, koje nam jesu pružile neku vrstu pomoći. Ali, sa druge strane, potpuna tišina kada je pomoć uputila EU, i nešto malo o tome kada nam je pomoć uputila Norveška. Dakle, ne govorimo samo o kontekstu dezinformacija, nego i onogo što će biti rečeno i prećutano”.
Govoreći o ruskom Sputnjiku, koji se u mnogim istraživanjima ističe kao najveći izvor lažnih vesti, Janjić ističe da je njima u interesu da šire pozitivan narativ o Rusiji, ali da lažne vesti ovog medija, koje su otkrivene u analizi FakeNews tragača najčešće nisu bile nekog naglašenog rusofilskog karaktera. Veći je problem što se takve vesti u Srbiji prenose i velikoj meri i to veoma nekritički.
“Tu je problem, kada govorimo i o ruskim i o kineskim medijima, koliko god domaći mediji bili naglašeno otvoreno prema Rusiji, ja sam vrlo sumnjičav prema mogućnosti da oni imaju nekoga u redakciji ko priča ruski, a da ne govorimo o kineskom jeziku. Dakle, da se informacije apsolutno ne proveravaju, da se prenose neki traljavi prevodi na srpski jezik”.
Kao najbolji primer ove tvrdnje on podseća na primer vesti tokom pandemije da je poruku predsednika Srbije Aleksandra Vučića upućenu kineskom predsedniku videlo 500 miliona Kineza na društvenoj mreži Weibo.
“I onda je i naša redakcija imala ogromne probleme da nađe nekoga ko zna kineski, ko poznaje taj sistem društvenih mreža, da zajednički dođemo do zaključka koliko je zapravo ljudi videlo Vučićevo obraćanje. Reč je o daleko manjem broju ljudi. Dakle, ne možemo donositi zaključke na taj način na koji su ih mediji preneli, ali je ta vest već otišla. I u tom smislu, vi kada objavite demanti nikada ne možete da se ravnopravno borite sa prenosiocima dezinformacija zato što oni imaju ogroman broj pratilaca, ogromnu čitanost. Ono što mi uradimo je zapravo kap u moru”.
Prema rečima Stefana Janjića, na osnovu srpskih tabloida stiče se utisak da Putin nije predsednik Rusije, već ruski ministar za odnose sa Srbijom, da će on da sačuva Kosovo, da pošalje donacije, da će spasiti srpski zdravstveni sistem, izvesti Srbiju na more.
“Zapravo, uplaši vas pitanje koliko su ljudi koji čitaju te novine otporni na dezinformacije, da li će poverovati u sve što im se servira iz tih redakcija”.
U tom kontekstu vrlo je zanimljivo primetiti nelogičnost - iako nije teško povezati tabloide u Srbiji sa vladajućom strankom, o čemu svedoče i brojna istraživanja i analize Reportera bez granica i drugih međunarodnih profesionalnih organizacija, ti mediji ujedno ne podržavaju proevropsku politiku Srpske napredne stranke.
“Da je većina građana Srbije opredeljena za EU, vi biste videli vrlo jasne proevropske stavove na naslovnim stanicama Informera, Srpskog telegrafa i Aloa. Ali oni jednostavno rade u skladu sa onim što osećaju da je želja naroda. Većinski narod glasa za SNS, oni podržavaju SNS, ali ne podržavaju načelnu proevropsku politiku SNS, već se okreću ka Rusiji, objavljuju postere sa Putinom, zakupljuju bilborde itd”, ističe Janjić i dodaje:
“Kada je reč o odnosu prema EU, da je Srbija bila malo brža u tom napredovanju, da su evropski partneri bili možda malo fleksibilniji, da se recimo prekosutra organizuje referendum za ulazak u EU, ja sam siguran da bi SNS uz čitavu tu medijsku mašineriju uspeo da ubedi ljude da na referendumu većinski podrže tu ideju. Dakle, imaju ogroman uticaj na javno mnenje, i oni su svesni toga da je momenat odluke, taj momenat preispitivanja itd, da je veoma daleko, da smo godinama udaljeni od njega i onda imaju zapravo taj prostor za igru različitim narativima. Ono što oni žele da pokažu jeste da neće klečati pred EU, da neče klečati pred evropskim zvaničnicima, i da mi uvek imamo alternativu”.
"Prijatne" laži o Kini i Rusiji
Slučaj Srbije, prema rečima glavnog i odgovornog urednika FakeNews tragač portala pokazuje da je za širenje dezinformacija ključ u plasiranju "prijatnih" laži, laži koje nam odgovoraju.
“Ljudi vole te 'prijatne' laži o Rusiji i o Kini, njihov prosečan nivo ekonomske pismenosti, tu ubrajam i sebe, veoma je nizak. Dakle, kada počnete da nabrajate nekakve milijarde, milione, da li su to pregledi Vučićevih videa u Kini, ili investicija koje stižu iz te zemlje, ili zdravstvene pomoći zavrti vam se u glavi i niko neće sesti sa digitronom pa da to preračuna. Vi ste zapravo izloženi jednoj beskonačnoj propagandi, koja je uvijena u boje ruske i kineske zastave. Jer veoma malo znamo o tim zemljama, zapravo samo ono što dolazi iz zvaničnih izvora o Rusiji, a da ne govorim tek o Kini zato što je tu veća i kulturna i jezička distanca".
Na kraju, na pitanje kako Glas Amerike “prolazi” u analizama i istraživanjima FakeNews tragača, Stefan Janjić kaže:
“Čini mi se da do sad ni jednom nismo uhvatili dezinformaciju obavljenu na Glasu Amerike, niti su nam čitaoci prijavili neku dezinformaciju sa vašeg sajta, što ne znači naravno, ako neko prijavi - da mi nećemo reagovati. Ja bih rekao da nema zapravo medija koji ne napravi grešku, koji ne objavi neku dezinformaciju, ali da je stvar u tome kako ćete se vi prema toj greški postaviti. Da li ćete se izviniti, da li ćete nastojati da ih ne bude ubuduće ili ćete nastaviti po starom, samo loveći lajkove i šerove. Glas Amerike je u tom smislu jedan od uzornih medija”.
