Nabavkom i postavljanjem nadzornih kamera kompanije Huavei, Srbija se praktično našla negde između kineskih kamera i evropskih standarda, to jest između kineskog i zapadnog sistema vrednosti. Glas Amerike pokušava da pruži odgovore na pitanje gde se Srbija danas nalazi i da li je bliža prostorima daleke Azije ili najbližeg evropskog okruženja.
U Beogradu ima oko 8.000 ulica i akcijom policije "hiljadu kamera" dobar deo glavog grada biće pokriven nadzornim kamerama. Iako MUP zvanično saopštava da su do sada tek na 108 lokacija postavljene kamere, svaki Beograđanin iz iskustva zna da dnevno mnogo puta uđe u vidokrug policijskih objektiva, a da pri time ne zna mnogo drugih stvari - zašto su kamere postavljene, koje su mogućnosti savremenih kamera, gde se i koliko dugo čuvaju ti snimci, ko može da ima pristup tim podacima…
I dok zvaničnici policije tvrde da se kamere postavljaju radi podizanja nivoa bezbednosti u glavnom gradu, a sagovornici Glasa Amerike ocenjuju da je nadležnima tek u drugom planu bilo pitanje zaštite prava na privatnost građana:
“Sve je ovo pod nekim velom tajne, mi smo dobili jako malo informacija o tome kako se ovaj sistem koristi, ali bilo je slučajeva kada se baš sa novih kamera, kada su se snimci sa ovih novih kamera puštali u javnost. Primera radi, bio je slučaj kada je bilo neko opoziciono okupljanje, i kada je jedan od tabloida objavio snimke sa ovih kamera. Dakle, ako samo policija ima pristup ovim kamerama, i ovim snimcima, postavlja se pitanje kako su ovi snimci došli do tabloida”, ukazuje Danilo Krivokapić iz Share fondacije.
Ko analizira podatke sa kamera?
Nevena Ružić iz Fondacije za otvoreno društvo, koja je bila jedan od kandidata prilikom izbora Poverenika za slobodan pristup informacijama, ističe da je u celom postupku sa kamerama potrebno više transparentnosti:
“Da mi znamo koja je oprema nabavljena, po kojoj ceni, kojih performansi, gde će se ti podaci skladištiti, ko će ih analizirati, da li će ti podaci ikada izaći sa teritorije Republike Srbije - bilo bi jako opasno da se to u konkretnom slučaju dešava.
To su sve aspekti, koji moraju da budu poznati onome ko namerava uopšte da to uspostavi, pre nego što sve to pokrene”.
U razgovoru za Glas Amerike, ona upozorava da je kod uvođenja intruzivnih tehnologija - koje mogu značajno da utiču na pravo pojedinaca na privatnost i druga ljudska prava - potrebno mnogo opreza:
“Kod obrade podataka o ličnosti, mi ne smemo da zaboravimo da je reč o zadiranju u pravo na privatnost pojedinca i celokupnog društva. Bez obzira ko taj pojedinac bio. Kada mi uvodimo neku tehnologiju, bez obzira koja je, postoji i ta procena rizika, koja nas natera da razmišljamo o svim rizicima. Ali pre nego što nabavimo opremu, mora da postoji potreba za tom opremom”, ističe Ružić.
Vlastima u Srbiji ne smeta Huavei
U tom kontekstu, na pitanje koliko je važna činjenica da Srbija kamere za nadzor nabavlja u Kini, od kompanije Huavei, koja je na “crnoj listi” u Americi i nekim evropskim zemljama, Danilo Krivokapić ističe da vlasti u Srbiji sa tim nemaju problem:
“Mi imamo dobru saradnju sa Kinom, kako je počelo vanredno stanje naš predsednik je izuzetno hvalio kineski model borbe protiv pandemije. Ali u ovom slučaju nije čak ni najbitnije da li je ovo kineska tehnologija ili nečija druga. Prosto, tehnologija za prepoznavanje lica se razvija i u Americi, dakle nije ovo nešto što je jedinstveno samo za Kinu. Više puta sam to rekao - mi se više plašimo naših vlasti nego što se plašimo Kine. Kada naša vlast dobije ovakvo oružje u svojim rukama, toga se mi plašimo”.
Nevena Ružić smatra da to od koga i odakle Srbija nabavlja sistem kamera za nadzor nije nebitna stvar. Prema njenim rečima, zaštita podataka ili privatnosti je najviše evropocentrična stvar, jer je u Evropi zaštita podataka o ličnosti fundamentalno ljudsko pravo, što potvrđuju i brojni slučajevi Evropskog suda za ljudska prava:
“Kina i daleka Azija, sa par izuzetaka, tretiraju privatnost potpuno drugačije. I zato nije nelogično da u tim sistemima privatnost nema prevagu, čak se možda ne razmatra u tom segmentu koliko u nekim drugim zemljama. U Kini je relativno skoro bio slučaj upravo upotrebe, a iz naše perspektive katastrofalne zloupotebe podataka, koji su obrađivani tehnologijom prepoznavanja lica da bi se diskriminisala manjina u Kini. I to je slučaj koji se zaista ukazao na laku zloupotrebu takvih podataka. Činjenica da je i ovde reč o kineskoj kompaniji, upravo istoj, navela je da su se svojevremeno za ove pametne kamere raspitivali i poslanici Bundestaga, da ih je zanimalo šta se zapravo to radi”.
Iznoseći slične argumente, Danilo Krivokapić smatra da je sve ipak u rukama Srbije:
“Ja bih rekao da je pre svega pitanje u kakvom društvu mi želimo da živimo. Da li želimo da živimo u društvu u kojem se privatnost ceni, ili mislimo da to nije bitno. Tako da mislim da će to biti ozbiljna borba u godinama koje dolaze”.
Iako smatra da pad demokratskih vrednosti nije uslovljen samo odnosom sa Kinom i jačanjem odnosa dve zemlje, Milan Filipović iz Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM) smatra da se veze Srbije sa Kinom mogu odraziti na spoljnopolitičku orijentaciju Beograda:
“Jačanje odnosa sa Kinom, u kojoj su na vlasti drugačije vrednosti u odnosu od onih za koje se mi zalažemo, može imati negativan uticaj na evropski put Srbije”.
Poslednjih godina Srbija sve ozbiljnije sarađuje sa Moskvom i Pekingom, poručujući, kako domaćoj, tako i stranoj publici, da - alternativa postoji. A da li alternativa zaista postoji - to je pitanje na koje, pre svih, Brisel mora da odgovori.
