Povećanje minimalne cene rada i penzija u Srbiji je lepa vest, ali ni izdaleka toliko lepa koliko su to nadležni ministar finansija Siniša Mali i ministar za rad Zoran Đorđević pokušali da predstave na konferenciji za medije Socijalno ekonomskog saveta, posle dogovora sa predstavnicima sindikata i poslodavaca - ocenjuju analitičari.
Kada se vest od ponedeljka o povećanju minimalca za 6,6 odsto, a penzija za 5,9 odsto od januara iduće godine pretvori u realnost, to po računici glavnog i odgovornog urednika nedeljnika NIN Milana Ćulibrka znači da će “povećanje na prosečnu penziju od nekih 24.000 dinara biti oko 40 dinara dnevno, ili 30 evrocenti”.
S druge strane, urednica portala Nova ekonomija Ivana Pavlović ističe da država nije poslušala upozorenja ekonomskih stručnjaka:
“U slučaju penzija država nije imala sluha za preporuke institucija koje su kazale da možda to povećanje ne bi trebalo da bude toliko koliko je država najavila, već da bi možda trebalo modifikovati tu švajcarsku formulu, tako da u teškim godinama kao što je sigurno sledeća i ova taj rast penzija bude nešto manji, a u dobrim godinama, kao što su bile neke ranije godine - da penzioneri osete znatno veći rast nego što su osetilii što im je država isplatila poštujući švajcarsku formulu”, kaže za Glas Amerike Pavlović.
U slučaju minimalne zarade, sindikati su tražili da ona bude na nivou minimalne potrošačke korpe, to jest oko 37.000 dinara, ali je država pristala na iznos od 32.126 dinara.
Privatni sektor na udaru
S obzirom da u javnom sektoru vrlo malo ljudi prima minimalac, Ćulibrk upozorava da će najveći teret ovog povećanja pasti na leđa onih koji su najranjiviji u ovoj krizi, a to su srednja, mala i mikro preduzeća, kao i preduzetnici:
“Lako je državi da isplaćuje plate u javnom sektoru, jer to nisu njene pare. To su naše pare. Oni će uzeti od nas pa će dati zaposlenima u javnom sektoru. Ali problem je privatni sektor, koji već sada ima za 20-25 odsto manje prosečne zarade nego javni sektor, što je potpuno iluzorno. Dakle, onaj ko izdržava javni sektor - on zarađuje manje nego izdržavana lica”, kaže Ćulibrk i dodaje da će od ovog povećanja mnogo više imati koristi oni kojima se kroz koeficijente plate obračunavaju na osnovu minimalne cene rada:
“Oni koji dobijaju minimalnu zaradu će dobiti nekih do 2.000 dinara više, ali onaj ko ima platu definisanu kao sedam minimalaca će dobiti 14.000 dinara mesečno više. Nema malo takvih primera i slučajeva”.
Ivana Pavlović upozorava da bi loše prognoze za ovu i narednu godinu mogle da učine da ovo povećanje plata u nekim sektorima deluje suprotno očekivanim efektima:
“Najveći rizik je za sektore gde su inače bile jako niske plate, koje su bile na nivou tog minimalca - to su industrije kao što je tekstilna industrija, sektor preduzetništva i ljudi koji su radili u nekoj neformalnoj ekonomiji u Srbiji. Dakle, postavlja se pitanje kako će se ova odluka odraziti na njih, da li će neko zaista dobiti veću platu? Verovatno i hoće u nekim sektorima koje ova kriza nije preterano pogodila, odnosno dala im je vetar u leđa za neke nove biznise. Ili će neki zatvoriti svoje radnje, otpustiti zaposlene i eventualno otići u sive i crne tokove ekonomije”.
Istovremeno, Ćulibrk upozorava na praksu da mnogi zaposleni neće ni osetit ovo povećanje, jer će ih poslodavci terati da im u kešu vraćaju to “fiktivno” povećanje, kako bi zadržali radno mesto.
Novi paket mera, novo zaduživanje
Sagovornici Glasa Amerike se slažu u oceni da bi od novembra, kada isteknu vanredne mere za pomoć privredi zbog pandemije, država mogla da uvede novi paket pomoći, plašeći se da tada ne krene masovno otpuštanje radnika.
“Bojim se da je scenario novo zaduživanje, kako bi država obezbedila novac za novi paket pomoći”, kaže Pavlović:
“Prognoze su nažalost vrlo loše za jesen. Procene o gubicima u industrijama koje su najviše pogođene krizom idu od 40-50 hiljada izgubljenih radnih mesta, do dosta nepovoljnih 140-160.000 radnih mesta, koliko prognozira MMF u sektorima koji već imaju problema sa likvidnošću od ranije, ukoliko država opet ne bude pomogla nekim novim targetiranim merama”, ističe sagovornica Glasa Amerike i dodaje:
“Logično pitanje je da li imamo pare za to i kako ćemo ih naći. Verujem da je jedan način sigurno zaduživanje, a drugi je opet recimo neke fine takse - kao što znate uvedena je ekološka taksa za sve preduzetnike od onih što kopaju vodu i vade kamen, do recimo nekih konsultanata koji imaju samo kompjuter na leđima”.
Ćulibrk se nadovezuje:
“Ukoliko država bude suočena sa opasnošću i sa pretnjom od masovnijih otkaza - je ne isključujem mogućnost da će predsednik i ministar finansija odjednom uspeti da nađu još jedan ćup iz koga će da izvade deo novca. Naravno, taj ćup ne postoji, naravno da pre nego što taj novac podele moraće da se zaduže i naravno da ćemo svi mi morati da vratimo taj novac sa kamatom”.
On ističe da u pozadini ovih povećanja treba tražiti i pokušaj jurenja obećanja SNS-a da će prosečna plata u Srbiji do 2025. godine dostići 900 evra.
“Prosečna plata u ovoj godini je 503 evra. Nama nije mnogo ostalo do 2025. godine - pošto ove godine više neće biti povećanja plata, možemo da računamo da ćemo ovu godinu da završimo da prosekom od 505 evra. Ostala nam je 2021, 22, 23, 24. i ako mi 2025. hoćemo 900 evra - mi moramo svake godine da povećamo plate 20 odsto u evrima. Ja ne znam koja to ekonomija može da obezbedi, koja država to može da obezbedi”, zaključuje Ćulibrk.
