“Političari mogu biti usijane glave koje govore šta god im padne napamet, ali na kraju poslovni ljudi će doprineti da stvari funkcionišu”, kaže u razgovoru za Glas Amerike Džon Sejlor, saradnik američke Nacionalne asocijacije okružnih izvoznih saveta, sa kojim smo razgovarali o ekonomskom sporazumu koji su Kosovo i Srbija postigli početkom septembra u Beloj kući, posle čega je usledio i boravak američke delegacije u Prištini i Beogradu.
Sejlor, ekonomista sa četrdesetogodišnjim iskustvom, ukazuje da se postratni kontekst Srbije i Kosova može posmatrati kroz primere više država sveta čije odnose su obeležili konflikti - prevaziđeni, kako kaže, uspešnom poslovnom saradnjom koja je doprinela ostvarenju njihovih ekonomskih interesa.
"Ako pitate poslovne ljude - zaboravite političare, poslovni ljudi su oni koji žele da se posluje i radi."
“Ovde u Sjedinjenim Državama imamo izreku: Đavo je u detaljima i načinima na koji im pristupite. Šta je poenta - bilo je političkih razlika, ratovalo se, imali ste probleme. Međutim, na kraju ako pitate poslovne ljude - zaboravite političare, poslovni ljudi su oni koji žele da se posluje i radi. Da razmenjuju robe i usluge. To je ono što vidim da će se dogoditi i događalo se do neke mere između Srbije i Kosova”, kaže u razgovoru za Glas Amerike Džon Sejlor, koji je bio jedan od osnivača i predsednik Američko-srpskog poslovnog saveta.
Nudeći primere za svoje tvrdnje Sejlor se vratio u vreme Zalivskog rata, vođenog u prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka i sukobu između Vijetnama i Sjedinjanih Država koji se odvijao dvadesetak godina ranije.
“U vreme Zalivskog rata bio sam u Kuvajtu. To se dogodilo pošto su Kuvajćani odbili Iračane sa svoje teritorije. Pitao sam jednog od većih kuvajtskih trgovaca ko je strana sa kojom najviše trguju. Dobio sam odgovor da je to Irak. Rekao mi je da želi da se ta vremena vrate.
"Podvlačim da je reč o državama koje su međusobno ratovale i to može biti kontekst za posmatranje odnosa Kosova i Srbije."
Prelazim sada na Vijetnam. Očigledno je to veća država od Srbije, ima 98 miliona stanovnika. Sjedinjene Države ratovale su sa Vijetnamom, tokom petnaest godina poginulo je 53.000 Amerikanaca, ko zna koliko ih je ranjeno. Vijetnam je danas deseti najveći trgovinski partner Sjedinjenih Država. Ostvaruju 49 milijardi dolara suficita trgovine sa Sjedinjenim Državama. Podvlačim da je reč o državama koje su međusobno ratovale i to može biti kontekst za posmatranje odnosa Kosova i Srbije”, ističe Sejlor.
Prema njegovim rečima - veoma važno što se američka Međunarodna razvojna finansijska korporacija aktivirala (DFC) u regionu čiji su deo Srbija i Kosovo.
“Trebalo bi da znate da je američka vlada, kada je uspostavljala Međunarodnu finansijsku korporaciju (DFC), uzela najbolje delove Prekomorske privatne investicione korporacije (OPIC) (razvojne finansijske institucije američke vlade; prim.nov) što omogućava američkim kompanijama i stranim partnerima da raspolažu još jednim sredstvom. Radi se o skupu alata ili oruđa koji se mogu primeniti u različitim područjima. Ne samo na Balkanu - već i u drugim delovima sveta. DFC je nedavno osnovan i veoma je zanimljivo što je jedno od područja na koje su prvo otišli - region Srbije i Kosova. Program te organizacije je uspostavljen kao podrška odobravanju zajmova, garancija i stopa osiguranja po uslovima koji su u potpunosti konkurentni onima koje nudi Narodna Republika Kina”, kaže Sejlor.
On pojašnjava da se primerom Kine iskoristio zbog, kako ukazuje, dobro poznate činjenice o priličnim kineskim ulaganjima u Srbiji.
“Radi se o značajnim svotama novca. Dakle, Sjedinjene Države žele tu da uskoče, pojačaju angažman, i nadmeću se sa kineskom stranom. To je razlog zbog kojeg je uspostavljen DFC. To je sada strana od koje i Srbija i Kosovo mogu imati očekivanja. Da dobiju pristup drugim načinima finansiranja projekata kojih u prošlosti nije bilo. Poznato je da je Srbija deo kineske inicijative 'Pojas i put'. Da je ta zemlja pokazala interesovanje i otpočela ulaganje u železničku mrežu Srbije. Između ostalog postavilo se pitanje da li bi i kako SAD mogle tome da doskoče… Formiranjem DFC-a stvoreno je telo koje bi to moglo učiniti. Očigledno je da je Kina za svoju inicijativu opredelila značajne sume novca, Sjedinjene Države ne raspolažu takvim svotama, ali ovo je prvi korak”, podvlači Sejlor.
Glas Amerike: Kakve garancije bi trebalo države da pruže da bi se ostvarila ovakva vrsta ulaganja?
Sejlor: DFC je propisao sedam uslova za to. Zadržaću se na samo jednom koji je izrazito važan. Potrebno je shvatiti da je američka Međunarodna razvojna finansijska korporacija (DFC) – u stvari razvojna banka SAD. Za razliku od prakse OPIC-a, DFC će u svakom projektu ravnopravno učestvovati, odnosno ulagati novac kao partner. Ovde je ključna uključenost investitora - da li svi doprinose adekvatno? Taj kriterijium je potrebno zadovoljiti da bi se obezbedila dugoročna održivost. Tako da će svaki
"DFC nije banka koja će tek tako deliti novac bez ikakvih garancija – po sistemu imamo pare evo vam ih."
predloženi projekat biti detaljno proveren u kancelariji DFC-a u Beogradu - da bi bila utvrđena tačna uloga srpskih partnera. DFC nije banka koja će tek tako deliti novac bez ikakvih garancija - po sistemu imamo pare evo vam ih. Stvari ne funkcionišu tako.
Takođe, ono na šta želim da ukažem što mislim da je važno, jeste sastav američke delegacije koja je boravila na Balkanu. Jedna od ključnih osoba bila je Kimberli Rid, predsednica Izvozno-uvozne banke (EXIM bank). Dosta sam poslovao sa tom bankom. Njihova regionalna kancelarija je u Bukureštu. Međutim, njihovim dolaskom u Beograd - šalje se poruka da Bela kuća, aktuelna administracija, ulaže mnogo napora dovođenjem ključnih igrača. Time što su uključili EXIM banku u finansiranje. Reč je o jednom od ključnih igrača koji bi mogao da utiče na to da napori urode plodom.
Glas Amerike: Šta je sa političkim uslovima? Radi se o području koje karakteriše mnogo političkih previranja - mnoštvo stvari još nije rešeno?
"Dokument koji je potpisan pre nekoliko nedelja u Vašingtonu – predstavlja pismo o namerama – ukazuje na najbolje namere obe strane."
Sejlor: Dokument koji je potpisan pre nekoliko nedelja u Vašingtonu – predstavlja pismo o namerama - ukazuje na najbolje namere obe strane. Nije mirovni ugovor - ili diplomatsko priznavanje. Ništa se od toga ne dešava. To je dokument kojim se izražavaju dobra volja i vera obe strane da će potruditi da to uspe. A to će, opet, zavisiti od političara obe strane. Većina ljudi zna da to neće biti lako, upravo zbog toga što su postojale tako drastične razlike. I biće onih koji će, iz njima znanih razloga, nastojati da blokiraju proces. Tako da će biti potrebno vremena. Međutim, kada se jednom uvidi da se neki projekti razvijaju, odobri se novac i počne izgradnja, i ljudi će uvideti da je ono što se događa stvarnost i da može biti od pomoći.
Takođe, posmatrajući ovu inicijativu i program u kontekstu američke saradnje sa Srbijom -sjajno je što su u to uključeni američka administracija i Bela kuća. Ne vidim da bi se bilo šta moglo promeniti ukoliko se dogodi da dođe do promene administracije posle novembarskih izbora. Znam da se mnogi sada to pitaju i da će se pitati. Ali, ne vidim mogućnost bilo kakvih promena, jer se radi o dobrom iskoraku u pokušaju održavanja mira u tom delu sveta.
Ono što je, međutim, potrebno shvatiti jeste da je neophodno da se program, uslovno rečeno, vrati u Sjedinjene Države i predstavi američkoj poslovnoj zajednici. I to bi mogao biti kamen spoticanja. Jer kada je sporazum postignut pitao sam nekoliko poslovnih ljudi koje poznajem - da li su čuli za to.
"Osim kratkih tekstova u Vašington postu ili Njujork tajmsu o tome da su Kosovo i Srbija postigli dogovor – niko do sada nije objasnio šta to tačno znači."
Gotovo svi su odgovorili da nisu. Znam da se na sve to u Srbiji obraća značajna pažnja, ali ovde u SAD, osim kratkih tekstova u Vašington postu ili Njujork tajmsu o tome da su Kosovo i Srbija postigli dogovor - niko do sada nije objasnio šta to tačno znači.
Potrebno je da to neko objasni poslovnoj zajednici. Američka ambasada u Beogradu i njihova trgovinska kancelarija mogli bi odigrati važnu ulogu u skretanju pažnje poslovnoj zajednici da se zainteresuju za Srbiju i Kosovo. Jer sada postoje potrebni alati – EXIM banka i kancelarija američke Međunarodne finansijske korporacije. To pokazuje da interesovanje postoji, ali se mora i proneti glas. Isto važi i za ambasadu Srbije ovde u Vašingtonu - kao i za srpsku vladu.
Glas Amerike: Srpski ministri već pričaju o milijardama dolara koje će biti investirane u Srbiju?
Sejlor: Hajde da razgovaramo o novcu. Ono što je potrebno razumeti jeste da čitav fond DFC-a namenjen investicijama iznosi oko 60 milijardi dolara - sa tendencijom da se ta suma poveća. Program dozvoljava finansiranje do milijardu dolara po projektu. Ne za čitavu državu - već po projektu. Znači, možete imati više projekata, a nijedan od njih neće biti vrednosti od milijardu dolara. Oni ponaosob mogu biti vrednosti od 100.000 dolara, stotinu miliona, ili pak dve stotine miliona. Izdvojene sume mogu varirati. I naravno, nužno je da u projekat bude uključen partner sa američke strane. Znači, ne američka vlada, nego partner. Neće biti jednostavno, ali nešto se događa, čega ranije nije bilo - što mislim da je sjajno.
Glas Amerike: Koliki je značaj otvaranja kancelarije DFC u Beogradu?
Sejlor: To je veoma ozbiljna stvar. Ako se pitate koliko je takvih kancelarija
"Ako se pitate koliko je takvih kancelarija otvoreno širom sveta… Verujte – ne previše."
otvoreno širom sveta… Verujte - ne previše. Kada sam čuo da se to dogodilo iznenadio sam se, jer to govori mnogo toga. Znate, mislim da je sve to povezano sa angažmanom ambasadora Ričarda Grenela, koji je i specijalni izaslanik za dijalog Kosova i Srbije predsednika SAD. Otvaranjem kancelarije SAD pokazuju ozbiljnost. I, mislim da je to važan korak koji sam za sebe govori mnogo.
Glas Amerike: Pre deset godina video sam da ste u Beogradu izjavili da Srbija nije privlačna za američke kompanije - dodavši da nije ekonomski već politički faktor za SAD. Da li se u odnosu na to vreme nešto promenilo?
Sejlor: To je uvek bilo pitanje podsticaja. Šta je podsticaj - da američka kompanija zasnuje poslovanje i pronađe partnera u Srbiji? To isto mislim i danas. Ali, sada postoji DFC, kojeg nije bilo pre deset godina. Tada je postojao OPIC, koji nije bio zainteresovan za Srbiju.
Glas Amerike: Zašto?
Sejlor: Jednostavno, nije bila na radaru. Trenutno se tome pridaje važnost, a sa druge strane, opet se radi i o promociji. Sastanak u Vašingtonu - trebalo bi da proprati fluktuacija trgovinskih delegacija.
Kao predsednik Američko-srpskog poslovnog saveta poslednji put sam američku trgovinsku delegaciju poveo u Beograd 2003. godine, pošto sam uspeo da izdejstvujem vraćanje Jugoslavije (Savezne Republike Jugoslavije; prim.nov) na listu povlašćenih trgovinskih partnera sa SAD. Istovremeno, imali smo i trgovinske konferencije ovde u Vašingtonu 2000, 2006 i 2007. Bili smo na Kapitol hilu - i to su stvari koje treba ponoviti. Treba povećati prepoznatljivost Srbije - ovo je prava prilika da se preduzme nešto u tom smislu.
Glas Amerike: Zašto je sve to stalo?
Sejlor: Nije se to dogodilo samo sa Srbijom - već i na mnogim drugim mestima. Na početku ima mnogo energije, a onda se sve ospe, jer stvari nisu funkcionisale u skladu sa očekivanjima. Američka strana mi kaže da čeka srpsku da se javi - srpska opet čeka američku. A za to vreme gubi se komunikacija i ljudi na kraju odlaze. To se dogodilo… Sećam se da sam tokom ručka 2007. ukazivao učesnicima da ne dozvole propuštanje prilike pred njima. Da ne budu zaslepljeni euforijom narednih pet dana i onda da sve isčezne. Govorio sam da je važan kontinuitet i to je ono što sada treba da urade.
Glas Amerike: Šta se desilo sa Američko-srpskim poslovnim savetom?
Sejlor: Pokušavali smo da dogovoreno sprovedemo u delo. Štampali biltene i slali ih svuda u svet. Međutim, na kraju sam je ugasio. Pojavile su se druge obaveze, poput poslovne saradnje sa Vijetnamom, što je počelo da zahteva celodnevno angažovanje. Kada je reč o angažmanu u vezi sa Srbijom - osim mnogobrojnih sastanaka zasnovanih na pružanju informacija - ništa se konkretno nije dešavalo.
Glas Amerike: Ima li nešto konkretno što je zaustavilo rad Američko-srpskog poslovnog saveta i mogućnost da se napreduje?
"U takvim aktivnostima postoji jedna ključna grupa koju čine pojedinci u pokušaju da prošire svoju sferu uticaja i privuku druge. To je vrlo teško išlo."
Sejlor: Nedostatak sveukupnog interesovanja. U takvim aktivnostima postoji jedna ključna grupa koju čine pojedinci u pokušaju da prošire svoju sferu uticaja i privuku druge. To je vrlo teško išlo.
Glas Amerike: Šta je bilo najveće dostignuće tog poslovnog saveta?
Sejlor: Povezivanje ljudi i trgovinskih delegacija koje su se susretale u Beogradu i Vašingtonu. Dok je premijer Srbije bio Ivica Dačić održali smo susrete delegacija iz oblasti visokih tehnologija. On se na Zapadnoj Obali SAD sastao sa čelnicima Majkrosofta. Takođe, u Vašingtonu je bio organizovan prijem sa članovima Kongresa na Kapitol hilu. Uradili smo zajedno sa Okružnim izvoznim savetom, sve u vezi sa promocijom poslovanja u Srbiji. Pre nekoliko godina Sekretarijat za trgovinu formirao je delegaciju - svrha toga je bilo povezivanje država u regionu. Bili su u Bukureštu, Hrvatskoj, Srbiji. Sada se pruža prilika da se ekonomska saradnja ponovo osnaži.
