Građani Srbije i Kosova podržavaju dijalog, ali ne vide nikakve promene, nije im jasno o čemu se tačno pregovara, vlasti im šalju oprečne poruke, a etnička distanca između Srba i Albanaca je takva da velika većina ne bi prihvatila onog drugog kao člana porodice ili nadređenog na poslu, pokazala su istraživanja koje su sproveli Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP) i Kosovski centar za bezbednosne studije (KCSS), čiji su rezultati predstavljeni na onlajn diskusiji koju je organizovala Škola za međunarodne studije (SAIS) pri univerzitetu Džons Hopkins u Vašingtonu. Zaključak je da bi se neki od ovih nalaza mogli promeniti kada bi političari i mediji koji su im bliski promenili aktuelne narative.
„Ovo istraživanje pokazuje koliko građane zbunjuje politika koju vlade i pregovarači primenjuju u dijalogu“, rekao je direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Igor Bandović.
Šta misle građani o dijalogu i rešenju?
Maja Bjeloš iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku kaže da kod građana Srbije postoji „kognitivna disonanca“ kada je reč dijalogu sa Kosovom, jer ga dve trećine ispitanika podržava kao rešenje, ali ne vide da je išta promenio, niti osećaju ličnu korist. Većina i ne zna šta je cilj dijaloga. Takav rezultat tumači kontradiktornim porukama vlasti o Kosovu.
„Iako je Kosovo u medijima prisutno kao tema, nema podataka o dijalogu“, rekla je Bjeloš i istakla da se Kosovo percipira kao glavni uslov za ulazak Srbije u EU i da je otud i negativan stav prema uniji. Sa druge strane, istraživanje Kosovskog centra za bezbednosne studije pokazuje da samo 17 odsto građana Kosova vidi rešenje spora sa Srbijom kao uslov za ulazak u EU, a čak 83 odsto kao najveći problem vidi organizovani kriminal i korupciju.
Građani Kosova takođe podržavaju dijalog, ali isto tako ne osećaju promene niti boljitak, kaže istraživač Kosovskog centra za bezbednosne studije Plator Avdiu.
„To je loše jer postoje tehnički sporazumi proizašli iz Briselskog dijaloga, a oko 80 odsto građana ne oseća promene“, ističe Avdiu i dodaje da trećina ne zna šta je cilj dijaloga, što tumači kao posledicu netransparentnih poruka političara.
Čak 83 odsto ispitanika ne podržava formiranje Zajednice srpskih opština, za 76,5 odsto građana Kosova je najbolje krajnje rešenje priznanje u postojećim granicama. Razmenu teritorija ne podržava 89 odsto, rezultat je istraživanja KCSS.
Kada je reč o rešenju za Kosovo, skoro polovina ispitanika u Srbiji smatra da je krajnje rešenje povratak Kosova u sastav Srbije sa većom autonomijom (48,6 odsto), dok međusobno priznanje podržava samo 7,8 odsto ispitanika, pokazuje istraživanje BCBP.
„Narativ se mora promeniti. Vidimo na primeru Severne Makedonije i Grčke, kada su prestale da govore o tome da jedna zemlja gubi, a druga dobija, i kada su počele da govore o budućnosti i saradnji, onda su uspele“, ocenjuje Nikola Burazer iz beogradskog Centra za savremenu politiku.
Etnička distanca i mediji
Jaz između Srba i Albanca je veliki, iako je više od polovine ispitanika sa obe strane izjavilo kako nije imalo priliku da upozna Srbina ili Albanca u realnom životu.
Čak 93 odsto Albanaca ne bi prihvatilo Srbe kao članove porodice, a 70 odsto ne bi prihvatilo kao nadređene na poslu. Tri četvrtine građana Srbije ne bi prihvatilo Albance kao članove porodice, niti bi prihvatilo kao političke predstavnike, a dve trećine ih ne bi prihvatilo kao nadređene.
Nalazi sa obe strane ipak pokazuju da Srbi i Albanci, barem polovina njih, nemaju ništa protiv da žive na istoj teritoriji sa pripadnikom druge nacije.
Na pitanje koga vide kao neprijatelja, građani Srbije na drugo mesto stavljaju Albaniju, iza Hrvatske, dok 89 odsto građana Kosova smatra da Srbija ima najgori uticaj na Kosovo.
„Srbija kao drugog neprijatelja vidi Albaniju, iako nikada nisu bile u sukobu. Čak i predsednik Srbije Aleksandar Vučić sarađuje sa albanskim premijerom Edijem Ramom oko mini-Šengena. Mislim da ovde ima još dosta posla“, ocenjuje Englejuše Morina iz organizacije Evropski savet za spoljnu politiku iz Berlina.
Važan faktor u formiranju javnog mnejnja sa obe strane su, kako pokazuju istraživanja, mediji. Na Kosovu se 70 odsto ispitanika o razvoju situacije sa Srbijom informiše preko televizije, dok se 64 odsto ispitanika u Srbiji izjasnilo da se o Kosovu informiše preko televizija sa nacionalnom frekvencijom.
„Ljudi bi mogli da promene svoje mišljenje kada bi bili ispravno informisani, posebno putem medija…Moje lično mišljenje je da postoji kontrola medija i da predsednik Vučič i zvaničnici koji govore o Kosovu, plasiraju određeni narativ. Mediji imaju važnu ulogu u kreiranju negativne slike o Albancima. Zvaničnici podstiču polarizaciju u društvu i tako kontrolišu emocije građana“, kaže Maja Bjeloš iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
Prijatelji i neprijatelji, i gde je EU
Građani Srbije kao najvećeg prijatelja zemlje vide Rusiju, pa Kinu, a na prvom mestu neprijatelja je Hrvatska, potom Albanija, pa SAD. Vuk Vuksanović iz BCBP ocenjuje da je to iznenađujući rezultat s obzirom na istoriju odnosa Amerike i Srbije.
„Mislim da je ovo rezultat protrampovske retorike srpskih političkih elita. Ne bi me čudilo da se sa izborom Džoa Bajdena ovaj procenat promeni“.
Čak 87 odsto ispitanika veruje da Kina ima najpozitivniji uticaj na Srbiju, pre Rusije, a više od polovine smatra da SAD i EU imaju loš uticaj. Većina građana veruje i da Srbija treba da uskladi spoljnu politiku sa Rusijom i Kinom, a samo 13 odsto veruje da to treba uraditi sa EU.
Na Kosovu je situacija potpuno obrnuta.
Ramadani Ljazi iz Kosovskog centra za bezbednosne studije kaže da 86 građana misli da Amerika i Nemačka imaju najpozitivniji uticaj na Kosovo, a da 60 odsto misli da negativno utiče Kina, a 78 odsto to misli za Rusiju.
U regionu, najnegativniji uticaj građani Kosova (89 odsto) ocenjuju da dolazi iz Srbije.
Ipak, jedna organizacija je vidno odsutna u rezultatima sa Kosova, a sve se lošije kotira i u Srbiji.
„Među omiljenim zemljama na Kosovu nema EU, i to treba podvući“, zaključuje Ljazi.
