U Srbiji se obeležavaju 22 godine od početka NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije.
Bombardovanje je trajalo 78 dana, a prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, poginuo je 1.031 pripadnik vojske i oko 2.500 civila, podseća Fonet. Ranjeno je oko šest hiljada ljudi i 5.173 vojnika i policajaca.
Među stradalima je i 16 radnika RTS-a, koji su poginuli u bombardovanju zgrade televizije u Aberdarevoj ulici, u noći između 22. i 23. aprila.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić govorio je na komemorativnoj akademiji povodom obeležavanja 22. godišnjice NATO bombardovanja u Kombank dvorani i poručio da Srbija želi najbolje odnose sa zemljama koje su učestvovale u bombardovanju, ali da “nikada neće zaboraviti”.
“Oprostili smo odavno, ali nikada nećemo zaboraviti. Tog jednog dana u godini podsećaćemo vas 19 najjačih po sili i snazi, ne po moralu i časti, podsećaćemo i vas i nas, zato da se ovo nikada ne ponovi”, kazao je Vučić uz opasku da Srbija gradi dobre odnose u regionu gde šalje “vakcine, a ne bombe” i da svetske sile na Srbiju “ne treba da gledaju istim očima kao 1999, jer ima sve jače - od ekonomije, do vojske”.
Predsednik Srbije je bombardovanje nazvao “zločinom i agresijom, a ne intervencijom” koja se desila bez odobrenja Saveta bezbednosti UN.
“Jedno dete dnevno i malo više od toga, to je najteža i najbolnija brojka NATO agresije 1999. Niko nije odgovarao za ovaj zločin, za 2.500 civila, za vojnike, policajce. Niko nije odgovarao za šest hiljada ranjenih”.
Govoreći o Kosovu, Vučić je rekao da je “ideja moćnih da Kosovo prizna Srbiju kako bi onda Srbija priznala Kosovo, ali da se to neće desiti”.
“Potreban je kompromis i ispunjavanje obaveza koje smo preuzeli i mi i Priština, a samo mi ispunili”, kazao je predsednik Srbije.
Intervencija i dan-danas kontroverzna
I danas, više od dve decenije kasnije, vode se rasprave u vezi sa ključnim stvarma - od pitanja legalnosti i legitimnosti samog bombardovanja, do pitanja odgovornosti tadašnjeg režima Slobodana Miloševića ili situacije u kojoj se Srbija nalazi posle toliko vremena.
"To je bila unilateralna akcija jednog vojnog saveza koja nije u skladu Poveljom Ujedinjenih nacija i ona je zaista prekršila norma međunarodnog prava", kaže u razgovoru za Glas Amerike direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) Igor Bandović i dodaje da ona izaziva kontroverze i dan-danas.
"Ako razmišljamo danas o tome da li je mogla da se spreči ta akcija - verovatno da. Mi sigurno ne možemo da tražimo krivicu za samu akciju u tadašnjem režimu Slobodana Miloševića, ali možemo da nađemo uzroke u ponašanju tog režima, pre svega prema građanima tadašnje SRJ koji su bili druge etničke pripadnosti, dakle prema kosovskim Albancima", dodaje Bandović i naglašava da je tada u Srbiji bilo najteže protivnicima Miloševićevog režima:
"Ja se sećam vrlo dobro i pokojni profesor Vojin Dimitrijević je tada u martu te '99. godine napisao sjajan tekst koji se zove 'Kolateralna šteta - demokratija' u kojem je u stvari rekao da sa jedne strane - Da, mi smo protiv bombardovanja, ali smo i protiv režima Slobodana Miloševića i nama će biti najteže. Zato što u uslovima neposredne ratne opasnosti i ratnog stanja dolazi do mobilizacije emocija i jako je teško imati tu neku vrstu kritičke distance prema vlastima koje su praktično, zajedno sa građanima u jednoj vrsti rata".
I Jelica Minić iz Evropskog pokreta u Srbiji smatra da se i danas lome koplja u svetu o legitimnosti vojne akcije i bombardovanja SRJ, ali prema njenom mišljenju i u Srbiji je nedostajala adekvatna rasprava i adekvatna ocena:
"Kada je intervencija počela u Srbiji je bilo ratno stanje i politička scena se potpuno utišala. Sve političke partije su se povukle pred tom ratnom situacijom. Jedini ko je bio aktivan bile su nevladine organizacije civilnog društva. Uprkos zabranama okupljanja, uprkos riziku nevladine organizacije su se više puta okupljale i pravile neku svoju strategiju delovanja. S jedne strane, nevladin sektor je bio protiv NATO intervencije izričito, a sa druge strane bio je i protiv intervencije na Kosovu vojnih i paravojnih snaga SRJ. I u tom procepu civilno društvo je pokušalo da deluje antiratno".
Antiratno delovanje civilnog društva
Sa početkom bombardovanja, Evropski pokret u Srbiji obratio se pismom predsedniku Međunarodnog Evropskog pokreta Mariju Soarešu, protestujući zbog NATO intervencije. I dobili su veoma lep odgovor od njega, priseća se Jelica Minić u razgovoru za Glas Amerike:
"U vreme bombardovanja njegov sin, koji je bio gradonačelnik Lisabona, došao je u SRJ, u posetu Beogradu. Mnoge antiratne organizacije, nevladine organizacije iz Italije dolazile su tokom bombardovanja u Srbiju. Imali smo takođe i veliku podršku od civilnog društva u susednim zemljama. Mi smo u tim ratnim uslovima, mi koji smo bili u civilnom društvu smo sa antiratnom porukom putovali i po susednim zemljama i po Evropi, okupljali smo se, pokušavali da mobilišemo međunarodno javno mnenje protiv intervencije", kaže Minić.
Prema mišljenju Igora Bandovića, tadašnje rukovodstvo nije bilo svesno promenjenih međunarodnih okolnosti i pobede zapada u hladnom ratu. Sa druge strane, Milošević je - kaže Bandović - bio svestan da može da ostane na vlasti samo uz pomoć konflikata i konfrontacija.
"Ako se sećate on je već '96. godine izgubio sve glavne gradove u Srbiji na lokalnim izborima i on je, na neki način pokušavao da na nacionalističkoj retorici ponovo mobiliše sve svoje birače. Pokušao je jedno vreme da to uradi sa Crnom Gorom, to mu nije pošlo za rukom, a onda se okrenuo potpuno na Kosovo, gde je uvek postojala tenzija između etničkih Albanaca i Srba".
Na pitanje i konstataciju da su u Srbiji na vlasti iste snage koje su 1999. godine vodile Srbiju, Bandović ističe da je jedino što su sadašnje vlasti naučile iz tog perioda to da se ne treba zamerati velikim silama i da treba razgovarati. Ali se izbegava razgovor o tome, jer se tako izbegava i pitanje odgovornosti vlasti u Srbiji za ta dešavanja:
"Ja mislim da se radi o tome da smo mi ostali zarobljeni u Miloševićevom narativu o Kosovu. I da su i današnji predstavnici vlasti taoci tog narativa", kaže Bandović i dodaje da se zato danas ne razgovara o tome da Srbija, primera radi ima odličnu saradnju sa NATO kroz program Partnerstvo za mir:
"Imamo neiskren odnos zato što ne smemo da kažemo da postoji taj odnos. Zato što smo mi na neki način toliko podigli očekivanja građana da ostanemo u toj nacionalističkoj retorici, da sada i ako sarađujemo to krijemo. Stidimo se toga. To jeste neiskreno i to jeste nepreuzimanje odgovornosti".
Volker: Tragedija koju je doneo Miloševićev ekstremni nacionalizam
Bivši američki diplomata Kurt Volker, koji je služio kao ambasador SAD u NATO-u od 2008. do 2009. godine, smatra da - kada se govori o godišnjici bombardavanja - ona pokreće sva pitanja koja su se dogodila na Balkanu devedesetih godina.
"To je neverovatna ljudska tragedija, tragedija koju je doneo Miloševićev ekstremni nacionalizam", kaže Volker i objašnjava:
"Prvo je započelo ratom sa Hrvatskom, a zatim ratom u Bosni, u kojem je ostalo toliko ljudi ubijenih i toliko raseljenih. A onda je proširio sukob i na Kosovu sa pokušajem etničkog čišćenja. Dakle, to je tragedija sama po sebi. Takođe je tragično da je NATO morao da upotrebi vojnu silu kako bi zaustavio te aktivnosti, sprečio proterivanje Albanaca sa Kosova i vratio neki stepen mira. To je nešto kroz čije posledice i dalje prolazimo danas, u smislu nepriznavanja nezavisnosti Kosova, trgovinskih pitanja između Kosova i Srbije i tako dalje.
Dakle, zaista je tragedija što se to desilo 90-ih godina i da se još probijamo kroz to, ali moramo gledati i napred. Mislim da je budućnost Balkana budućnost demokratije, tržišne ekonomije, bezbednosti svih država u svojim granicama i njhovog teritorijalnog integriteta i evropskih integracija. Mislim da smo mnogo napredovali ka tom cilju, ali još nismo blizu ostvarenja. Dok gledamo u budućnost, moramo da se nadamo da će sve države u regionu moći da ostave po strani etničko rivalstvo i da se usredsrede na integrisanu i multietničku budućnost kao deo Evrope".
Glas Amerike: Zvaničnici u Beogradu, uključujući i predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je bio ministar informisanja u vladi Mirka Marjanovića za vreme bombardovanja, imaju drugačiju perspektivu kada je reč o bombardovanju?
"Mislim da svi oni znaju šta se zapravo dogodilo, i mislim da protiv-narativ dobijate od NATO-a i od drugih država u regionu, od Kosova, od Sjedinjenih Država, i mislim da je važno jednostavno podsetiti ljude na činjenice, tragedije koje su se dogodila, bilo da se radilo o ubistvima u Srebrenici ili etničkom čišćenju na Kosovu. Sećam se da sam sve to preživeo. I te slike su mi zaista živo urezane u sećanje. Mislim da treba da nastavimo da podsećamo ljude da kažu šta se zapravo dogodilo i da koliko god nesrećno bilo, da je bilo neophodno to što je NATO morao da interveniše da to zaustavi".
Tokom 78 dana bombardovanja evidentirano je oko 2.300 udara u kojima je ispaljeno i bačeno 22.000 tona različitih projektila, uključujući i više od 30.000 kasetnih bombi.
Kao posledice su ostali i oštećeni vojni objekti, putevi, pruge, mostovi, fabrike, škole, pojedine zdravstvene ustanove, desetine vojnih postrojenja i radara, ali i civilnih radio i TV predajnika, među kojima i toranj na Avali, koji je srušen 29. aprila, piše Fonet.
Procena materijalne štete nije zvanično objavljena.
Vazdušni napadi okončani su potpisivanjem tzv. Kumanovskog sporazuma 9. juna 1999. posle čega je usledilo povlačenje snage vojske i policije sa Kosova gde je uspostavljena civilna misija UN.
