Džozef Bajden je predsednik Amerike sa najviše iskustva na Balkanu - tokom duge karijere je tri puta posetio Beograd. Prvi put kao mlad senator 1979. godine došao je u Beograd na sahranu ideologa samoupravnog socijalizma Edvarda Kardelja i tom prilikom se sastao i sa predsednikom Jugoslavije Josipom Brozom Titom, o kome je, uprkos tome što se ideološki nisu slagali, rekao i po neku lepu reč.
"Njegova poseta 2009. godine bila je poprilično turbulentna. Tada je nastala čuvena maksima 'Slažemo se da se ne slažemo', a nismo se slagali gotovo ni oko čega. Pogotovu oko rešavanja pitanja Kosova i Metohije", kaže u razgovoru za Glas Amerike Stevan Nedeljković iz Centra za društveni dijalog i regionalne inicijative (CDDRI), koji je nedavno izdao istraživanje "Srbija i Amerika u Bajdenovoj eri".
Bajdenova poseta 2016. godine, takođe u svojstvu potpredsednika SAD, protekla je potpuno drugačijem duhu, priseća se Nedeljković.
"Simbol te posete 2016. godine bili su opanci, hleb i so, doček po nekim tradicionalnim, srpskim običajima, kako to Srbi dočekuju prijatelje. Ja ne mogu da kažem da je Džozef Bajden prijatelj Srbije, pogotovu imajući u vidu stavove koje je iznosi tokom 90-tih godina, a neki od njih su bili prilično oštri. U jednom trenutku je čak pozivao Albance na osvetu. Međutim, bilo je puno oscilacija i došli smo do toga da će Džozef Bajden imati jedan stav prema Srbiji koji će biti zasnovan iznad svega na rešavanju kosovskog pitanja, normalizacije odnosa između Beograda i Prištine. Ako Srbija tu bude činila neku vrstu ustupaka, a znamo šta on to traži, onda možemo očekivati da će Džozef Bajden biti veoma naklonjen prema Srbiji", kaže on.
Govoreći o analizi o odnosima Amerike i Srbije tokom Bajdenovog predsedavanja, Nedeljković ističe da je opšti zaključak da Srbiju pod aktuelnim predsednikom očekuje nešto nepogodnija situacija nego u eri pragmatičnog Donalda Trampa.
"Bajden dolazi kao neko od koga možemo da očekujemo iznad svega jedan viši nivo koordinacije sa EU, od koga možemo da očekujemo viši nivo pritiska u pogledu realizacije kosovsko-metohijskog pitanja. Čak i otvaranje nekih pitanja koja za nas mogu da budu bolna. Kao što je reforma Dejtonskog sporazuma", kaže Nedeljković i objašnjava da Beograd u tom slučaju može da očekuje pojačani pritisak i očekivanje da ovdašnja vlast izvrši pritisak na vlast u Republici Srpskoj da bude više sklona kompromisu nego što je to do sada bio slučaj.
Ono što vlast u Beogradu sasvim sigurno može da očekuje, kako kaže sagovornik Glasa Amerike je dodatna vrsta pritiska u vezi saradnje sa Rusijom i Kinom.
"U tom smislu mislim da Srbija može da očekuje veće pritiske da daje manje koncesija, bilo onih političkih ili ekonomskih NR Kini, da smanji nivo vojne saradnje sa Ruskom Federacijom, a poželjno vrlo verovatno i ekonomske. Problem je što Bajdenova administracija u ovom trenutku ne daje ništa što bi mogla da bude alternativa. Srbija je gasno zavisna od Ruske Federacije, kao što je i Kina kupila neke gigante iz vremena bivše Jugoslavije, koje, budimo otvoreni, gotovo niko drugi nije ni hteo da kupi. Srbiji je potrebna alternativa tome i mislim da bi Bajdenova administracija, ako želi da ograniči uticaj Rusije i Kine, morala da ima pripremljen plan šta je to, i da odgovori na pitanje zapravo šta je to alternativa", kaže Nedeljković.
Analizirajući ljude iz Bajdenove administracije koji će se baviti Srbijom i regionom, Nedeljković ističe da se osim Metju Palmera, kao eksperta koji će se direktno na terenu i dalje baviti ovim prostorom, pojavljuju i nove ličnosti poput Moli Montgomeri ili Amande Slout.
"Svi ti ljudi na jedan indirektan, ili manje-više direktan način su povezani sa Olbrajt-Stounbridž grupacijom, West Eseks konsultantskom firmom. I naša ideja je bila da odgonetnemo koliko će te firme imati uticaj zapravo oblikovanje politike prema Srbiji, koliko će Medlin Olbrajt, nekadašnja državna sekretarka, imati uticaj na sve te ljude. I u krajnjom instanci šta sve Srbija može da učini, kako bi unapredila svoj položaj u SAD."
U analizi CDDRI ukazuje se na velike mogućnosti dijaspore, ali i javne diplomatije, koju Srbija gotovo da ne koristi:
"Ima puno prilike i za saradnju kroz različite tink-tenkove, kroz konsultatnske kuće koje danas imaju ogroman uticaj na formulisanje politike u Stejt departmentu, ali šire, generalno posmatrano u američkoj administraciji. Srbija mora takođe da uradi puno toga na polju javne diplomatije", kaže na kraju Stevan Nedeljković.
