Savet za inkluzivno upravljanje (Council for Inclusive Governance - CIG) je sa Fondom braće Rokfeler (RBF) organizovao Translatlansku inicijativu u nameri da ponudi rešenja koje bi pomogla okončanju kosovsko-srpskog konflikta.
Putem telekonferencija tokom 2020. i 2021. održan je niz diskusija u okviru grupe bivših visokih američkih i evropskih diplomata i akademika - eksperata za Balkan.
Po okončanju šestomesečnog rada objavljen je niz preporuka, a predsednika CIG-a Aleksa Roinišvilija Grigorevog pitali smo, između ostalog, kome su te preporuke namenjene.
“Mada je dijalog pod pokroviteljstvom EU uz podršku SAD, započet 2011, doneo znatnu i preko potrebnu normalnost u odnosima Kosova i Srbije i rešio jedan broj praktičnih pitanja, on nije okončao konflikt. Ne postoji zamena za taj dijalog i nastojanja specijalnog izaslanika EU - Miroslava Lajčaka. Pa ipak vlada sve veće razočarenje zbog tempa i stagnacije dijaloga. Stoga su ove preporuke pre svega namenjene američkom Stejt departmentu, Spoljnopolitičkom servisu EU (European External Action Service - EEAS) i ministrima inostranih poslova drugih država Kvinte (SAD, Francuska, Nemačka, Italija i Britanija), ali isto tako vladama Srbije i Kosova", ukazuje Grigorev - dodajući da preporuke nude i smernice o tome kako angažovane strane mogu transformisati taj proces u uspešniji.
Glas Amerike: Posle povlačenja američkih trupa iz Avganistana i tenzija na rusko-ukrajinskoj granici, Zapadni Balkan nije u fokusu ni SAD ni EU. U kojoj meri je potrebno da dva transatlanska saveznika koordinišu nastojanja kad je reč o rešavanju kosovsko-sprskog konflikta?
Roinišvili-Grigorev: Rešenje konflikta mora da bude sastavni deo novog ojačanog transatlanskog partnerstva. Uspeh na Balkanu će rezultirati uspehom na drugim mestima. Činjenica da ovaj problem nije u fokusu američke administracije ne znači da američka vlada ne može efikasno da se bavi tim problemom. Što se tiče EU jeste i mora da bude u fokusu jer veliki deo evropske bezbednosti i stabilnosti kao i budućeg prosperiteta zavisi od toga šta će se desiti na Balkanu. I SAD i EU imaju neophodne resurse i instrumente za ambiciozni mirovni plan koji može da uspe samo ako rade zajedno. Oni bi trebalo da upotrebe svoj jaki uticaj u regionu za postizanje ciljeva i unapredjenje demokratije, prosperiteta i mira u tom delu kontinenta.
Zajednički rad je recept za uspeh kao što je to dokazano u prošlosti. EU je glavni izvor geopolitičkog uticaja u regionu koji želi evropsku integraciju, što je i jedini put napred. Medjutim, ostaje otvoreno pitanje koliko efikasno EU koristi svoj uticaj jer rapidno gubi moć na Balkanu. Svi učesnici dikusija pod pokroviteljstvom CIG i RBF veruju da bez jake saradnje SAD i EU rešenje konflikta neće biti moguće. Ta saradnja u najmanju ruku bi trebalo da znači da saveznici ne priredjuju jedni drugima iznenadjenja što je bila konstanta tokom haosa u američkoj spoljnoj politici u poslednje četiri godine pre Bajdenove administracije. Maksimalni efekat bi imala zajednički razvijena SAD/EU strategija, koordinacija akcije u Srbiji i na Kosovu, pa možda čak i zajednički tim. Rukovodeća uloga Amerike je od suštinske važnosti za svaki napredak. Obe strane moraju da imaju zajednički cilj za ovaj proces. Imajući u vidu dolazak stabilnijih vlada na Kosovu i u Srbiji, postoji prilika u naredne četiri godine.
Glas Amerike: Možete li našoj publici da iznesete više detalja o do sada objavljenim preporukama?
Roinišvili-Grigorev: Preporuke prate osnovno pravilo pregovora – ne nanesi štetu i ne ulaži napor tamo gde neće biti ishoda, već ponudi put napred. One mogu da se sumiraju u šest tačaka:
- Da se Vašington i Brisel slože o zajedničkoj strategiji za rešenje konflikta što bi sa svoje strane učvrstilo transatlansko jedinstvo.
- Koordinacija SAD i EU bi trebalo da da počne odmah.
- Paralelno sa tekućim radom na zvaničnom mirovnom sporazumu dijalog bi trebalo da bude fokusiran na poboljšanju svakodnevnog života gradjana Kosova i Srbije, jačanje vladavine prava i borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala.
- Tekući negativan narativ na terenu o dijalogu i poboljšanju odnosa mora da se promeni. Za to je potreban ozbiljan rad putem gradjanskog društva i u Srbiji I na Kosovu sa ciljem da se javno mnjenje navede da podrži mirovni sporazum i da se ojača marginalizovana s obespravljena Srpska manjina na Kosovu.
- Mora se znati razlika između željenog i mogućeg. Status kvo predstavlja bezbednosnu opasnost. Mada nijedan od učesnika nije video trajno rešenje bez kasnijeg medjusobnog priznavanja, oni apeluju na Brisel I Vašington da ozbiljno razmotre prelazni sporazum kojim bi se poboljšao status kvo, omogućilo rešavanje praktičnih pitanja, ojačao međunarodni status Kosova i omogućilo Srbiji da napreduje ka članstvu u EU.
- I SAD i EU treba da rade sa pet članica EU koje još nisu priznale Kosovo sa ciljem da se obavežu da će to učiniti kada sporazum izmedju Beograda i Prištine bude postignut.
Glas Amerike: Kome ste do sada poslali ove preporuke?
Roinišvili-Grigorev: Preporuke smo preneli Spoljnopolitičkom servisu EU (EEAS), Evropskoj komisiji i američkom Stejt departmentu. Razgovarali smo sa diplomatama u regionu i ministarstvima inostranih poslova država Kvinte. Takodje i u Švajcarskoj, zemlji koja je vrlo predana Balkanu i ima impresivnu istoriju nastojanja da se reši kosovsko-srpski konflikt. Naravno, Fond Braće Rokfeler, kao istaknuti pobornik ove inicijative će preneti pomenute preporuke putem sopstvenih kanala.
Glas Amerike: Možete li da nam saopštite imena nekih od članova ove grupe eksperata?
Roinišvili-Grigorev: Među američkim učesnicima su eksperti koji su bili zaduženi za Balkan u Stejt departmentu u različitim periodima – bivši podsekretar Tom Kantrimen, bivši zamenik pomoćnika državnog sekretara Hojt Ji, ambasadorka Dženifer Braš, te bivši američki ambasadori na Kosovu i u Srbiji Greg Delavi, Kameron Manter i Kajl Skot, kao i predsednik RBF Stiven Hajnc. Medju evropskim učesnicima su Pjer Mirel, koji je dugo bio zadužen za taj region u Evropskoj komisiji, Robert Kuper koji je zajedno sa Mirelom i Ketrin Ešton radio na prvom Briselskom sporazumu, bivši slovenački ministar inostranih poslova i specijalni predstavnik EU na Kosovu Samuel Žbogar, bivši šef UNMIK-a Joahim Riker, bivši švajcarski ambasador na Kosovu Žan Uber Lebet i drugi.
Glas Amerike: Da li su bar neke od ovih preporuka rezultat opšteg konsenzusa ili su potekle od ideja pojedinih članova?
Roinišvili-Grigorev: Preporuke su bazirane na konsenzusu ili širokom sporazumu. Kao takve ne predstavljaju gledišta pojedinaca, CIG niti RBF.
Glas Amerike: Šta su vaši budući planovi?
Roinišvili-Grigorev: Planiramo da pružimo dalji doprinost ponovnoj izgradnji transatlanskog saveza i saradnji sa ciljem rešavanja ovog i drugih konflikata na Balkanu. Još nije jasno koliko će smela biti zajednička akcija SAD i EU, koja će biti zajednička strategija, ciljevi i politika. Pored toga postoji pomanjkanje koherentnog zajedničkog stava u okviru EU. Naime neke države se aktivno zalažu za puno medjusobno priznavanje dve strane, dok neke insistiraju na nepriznavanju nezavisnosti Kosova. Potrebne su dalje diskusije o parametrima i održivosti eventualnog prelaznog sporazuma. Nadamo se da ćemo posle pandemije moći da se sastanemo licem u lice i uključimo aktuelne diplomate u regionu i u državama Kvinte. Zajedno sa švajcarskim Federalnim sekretarijatom za inostrana pitanja, CIG će nastaviti nastojanja sa ciljem direktnog licem u lice angažmana visokih vladinih zvaničnika iz Beograda i Prištine kao i parlamentaraca Srbije i Kosova.
Cilj je da se motivišu obe strane da pronađu sopstveni interes u radu ka postizanju finalnog sporazuma i njegove pune implementacije. CIG takodje sprovodi program koji podržava Nemački federalno ministarstvo spoljih poslova sa ciljem da se neguje veća regionalna saradnja na Zapadnom Balkanu i sveobuhvatni politički dijalog medju vodećim političkim strankama u regionu. Od ključne je važnosti da se srpsko-kosovski konflikt reši u razumnom roku. Nerešeni konflikt u Evropi će držati Kosovo i Srbiju u političkom I društveno-ekonomskom rascepu dovodeći u opasnost njihov napredak, razvoj i stabilnost, što ih čini ranjivijim kad su u pitanju drugi geopolitički uticaji u suprotnosti sa evropskim i američkim političkim ciljevima. Na kraju krajeva te zemlje teže da postanu članice EU.
