Skoro 60 godina nakon što je predložen za najviše vojno priznanje u državi, pukovnik u penziji Paris Dejvis, jedan od prvih oficira - crnaca koji je vodio specijalni tim u bitke, primio je Orden časti za hrabrost ispoljenu u Vijetnamskom ratu.
Na ceremoniji u Beloj kući pred mnogo zvanica, Dejvis je o tako dugom čekanju pre govorio dobro, nego loše.
"U najboljem je interesu Amerike da radimo ovakve stvari", kaže Dejvis.
Zahvaljujući predsedniku Džou Bajdenu koji mu je okačio medalju oko vrata, rekao je:
"Bog Vas blagoslovio, bože, blagoslovi sve, bože, blagoslovi Ameriku".
Zakasnelo priznanje za ovog stanovnika Virdžinije, koji sada ima 83 godine dogodilo se tako što je predlog za orden bio zaturen, pa pronađen, i onda ponovo izgubljen.
Tek su 2016. godine, pola veka nakon što je Dejvis rizikovao život da spase svoje saborce od neprijateljske vatre, pravnici precizno i sa punom pažnjom obradili i našli svu papirologiju.
Bajden za Dejvisa kaže da je pravi heroj, jer je rizikovao život u neprijateljskoj vatri da izvuče svoje vojnike i ranjenike na sigurno. Kad je njegov nadređeni naredio da se povuče, Bajden kaže da je Dejvis odgovorio: "Ne mogu samo da odem, tamo i dalje ima Amerikanaca".
Vratio se na bojno polje po povređene u sanitetu.
"Vi ste sve što ovaj orden znači. Vi ste nabolje od naše nacije. Hrabar i velikodušan, odlučan i posvećen, samopožrtvovan i lojalan", rekao je Bajden Dejvisu.
Predsednik je rekao da je Dejvis trebalo da dobije priznanje mnogo ranije, govoreći o segregaciji u Americi kakva je bila kada se pukovnik vratio kući i kada je odlagano rešenje o ordenu.
"Nekako papirologija nikad nije bila gotova, ali ne samo jednom, nego dvaput", istakao je Bajden.
Dejvis ne žali što je čekao na orden i kaže da ne zna što su bile potrebne decenije pre nego što je stvarno dobio.
"Sad sam presrećan", rekao je agenciji AP dan pre nego što će primiti orden.
"U boju ne razmišljate o ovome, pokušavate samo da se izborite", kaže Dejvis.
A bitka je trajala dva dana i 19 sati sredinom juna 1965. Dejvis je tada bio kapetan i komandant Pete grupe specijalnih snaga, koja je ušla u bitku tokom pretresa severno-vijetnamske kasarne u selu Bong Son u Bin Din pokrajini.
Bio je u borbi prsa u prsa sa neprijateljima, pokušavajući da oslobodi trojicu zarobljenih američkih vojnika. Ranjen je mecima i gelerima. Prema izveštajima sa fronta, malim prstom ispalio je hitac iz puške, jer mu je celu ruku teško povredila granata. Zatim je potrčao da spase svoje saoborce, kako piše Armi Tajms.
Svi iz njegove čete su preživeli.
"Reč "galantnost" se ne koristi sad mnogo, ali ne postoji bolja da opišem Parisa", kaže Bajden.
Dejvis je iz Klivlenda, ali je otišao u penziju 1985. sa činom potpukovnika i sada živi u Aleksandriji u saveznoj državi Virdžiniji, nadomak Vašingtona. Bajden ga je pozvao pre nekoliko nedelja da mu saopšti vesti.
Kaže da dugo čekanje, ni na koji način, ne umanjuje čast koja mu je ukazana.
"Čak daje na značaju - kada tako dugo čekate. Kao kad vam neko obeća sladoled, znate kako izgleda, kako miriše, samo niste još probali", kaže Dejvis.
Dejvisov nadređeni ga je predložio za najvišu vojnu počast, ali su papiri sa zahtevom nestali. Dobio je Srebrnu zvezdu, treću najvišu vojnu počast, ali su Dejvisovi saborci smatrali da je njegova boja kože imala veze sa time da je zahtev za Ordenom časti nestao.
"Mislim da je neko namerno sklonio dokumentaciju", kaže Ron Dajs, mlađi član Dejvisovog tima iz Bong Sona, u odvojenom intervjuu za AP.
Dajs ima 79 godina i pomagao je da se prikupi dokumentacija koja je predata 2016. Kaže da je znao da je Dejvis predložen za Orden časti nedugo posle bitke 1965. godine, i da se godinama čudio kako Dejvis već nije dobio zasluge.
Pre devet godina je saznao da je drugi put predložen za orden, i da je takodje, kako je čuo, navodi "dokumentacija zagubljena".
"Ne verujem da je zagubljena, mislim da su je namerno sklonili jer je crnac, i to je za mene jedini zaključak", kaže Dajs.
Vojni zvaničnici kažu da ne postoje dokazi da se u Dejvisovom slučaju radi o rasizmu.
"Ovde smo da proslavimo što je dobio orden koji je dugo čekao", rekao je za AP major general Patrik Roberson, zamenik glavnokomandujućeg generala američkih Specijalnih snaga.
"Mi u vojsci nikad nismo mogli da kažemo za nešto da je rasizam, ne možemo to da znamo", kaže Roberson.
Početkom 2021. godine Kristofer Miler, tada vršilac dužnosti sekretara za odbranu, naredio je da se ubrza Dejvisov slučaj. Naveo je i u obrazloženju kasnije te godine, da je nepravda da Dejvis ne primi zasluge.
"Neke stvari u našoj naciji su iznad stranačkih, a Dejvisov slučaj to zaslužuje", napisao je Miler.
Dejvisova ćerka Regan Dejvis Huper, ima dva sina tinejdžera i rekla je AP da je tek 2019. godine saznala kakav je heroj njen otac. Kao i on, i ona se trudi da ne bude razočarana načinom na koji se sve odvijalo.
"Pokušavam da ne mislim na to, ne želim da mi to kvari uzbuđenje i sreću koju sad osećam. Mislim da je to najbitnije, gledati napred i razmišljati kako je interesantno da je Amerika tek sad upoznala mog tatu. Jako sam ponosna na njega", kaže Regan.
