BEOGRAD – "Žena ženi solidarna" - bio je jedan od transparenata koje su nosile učesnice protesta ispred tabloida Informer, organizovanog zbog objavljivanja intervjua sa serijskim silovateljem. Taj protest, u septembru 2022. organizovale su članice neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost. Nedavno su bile na ulici zbog učestalih femicida u Srbiji. Ženska solidarnost je ponovo u fokus javnosti stavila ugrožena prava žena, probleme sa kojima se suočavaju i nasilje sa kojim žene žive ili od kojeg stradaju.
Tri članice tog kolektiva u razgovoru za Glas Amerike maltene jednoglasno kažu da osećaju kao ličnu dužnost da se bore za prava žena i život bez nasilja. I to rade potpuno volonterski.
„Šta me je motivisalo da se bavim feminizmom? Motivisala me je društvena realnost žene. Ja dolazim iz naselja u kojem se u skoro svakoj trećoj kući se dešavalo porodično nasilje, jedno od mojih prvih sećanja je komšija koji zlostavlja svoju ženu, jedno od prvih sećanja mi je i priča da je komšija hteo da baci ženu sa terase jer je rodila žensko dete. I kada sa svim tim odrastate, onda vrlo brzo dobijate poruku da svet nije bezbedno mesto za žene“, kaže 28-godišnja članica Ženske solidarnosti Nataša Elenkov iz Leskovca, koja je završila Fakultet političkih nauka.
Anja Jevtović je nova članica Ženske solidarnosti. Ima 21 godinu, studira na Fakultetu za fizičku hemiju u Beogradu i dolazi iz Crne Gore.
„Feminizam me je privukao od ranog doba i to je bilo u formi nekog bunta, ali tek kad sam došla ovde i upoznala žene iz Ženske solidarnosti, dobila sam reči da mogu da ga preformulišem i neke svoje stavove da izrazim. U Crnoj Gori nisam čula F od feminizma, nisam čula za reč femicid sa kojom danas imamo toliko problema…Na seminaru na kom sam bila, to je bio moj prvi feministički seminar, od 17 cura 16 je doživelo seksualno nasilje. I nikako ta jedna ne sme da bude izuzetak, nikako“.
Jedno od poznatih lica Ženske solidarnosti je i Anita Marković, 26-godišnja psihosocijalna konsultantkinja za žene sa iskustvom muškog nasilja, koja uči i da bude porodični psihoterapeut.
„Prvi put sam za sebe rekla da sam feministkinja u srednjoj školi i kada sam prvi put počela da osvešćujem koliko mi žene delimo neka iskustva. Prvo je to bilo iskustvo sa nezadovoljstvom zbog tela, ta neka iskrivljena slika sebe i ta potreba da budemo i lepše i mršavije i da držimo neke dijete, i to me je kao mladu devojku baš iritiralo, zašto to radimo? I to su bili neki moji počeci, i posle je sve išlo u tom smeru, u okretanju ka ženskim temama. I onda je tu bio proces osvešćivanja problema muškog nasilja koje delimo kao žene, i sve je to preraslo u moj lični motiv koji osećam kao dužnost, da kao žena da budem u borbi za život žena bez nasilja“.
Javno iskazivanje emocija - osvajanje slobode
Članice Ženske solidarnosti insistiraju na tome da zajedno čine neformalni kolektiv, a ne nevladinu organizaciju. To je, kažu, važno istaći jer kao takve nemaju donatore, projekat čije ciljeve treba da ispune, od aktivizma ne zarađuju i ne primaju platu.
Počele su kao Fejsbuk grupa 2018. godine i preko aktivnosti na društvenim mrežama, tribina i uličnih protesta, postale su brojniji kolektiv.
„Sve što smo uradile, uradile smo uz pomoć sopstvenog entuzijazma i entuzijazma i podrške drugih žena. Naš feminizam je vrlo jednostavan i ovo će možda da zvuči dosta pojednostavljeno, ali sve što je loše za žene - mi smo protiv toga. Nema ulepšavanja, stavljanja šljokica, nema minimalizovanja i nema relativizovanja. I mislim da je ta iskrenost bila ključna da izgradimo poverenje za ženama“, kaže Nataša Elenkov.
Na pitanje koliko imaju članica, nemaju tačan odgovor jer kažu da ne mogu tačno da prebroje žene. Ali, ističu da posle svakog protesta, Ženska solidarnost postaje sve brojnija i da im na proteste dolaze i učenice srednjih škola.
„Definitivno ti protesti jesu bili naš način da osvojimo ulicu i osvojimo deo slobodnog ženskog prostora gde će biti dobrodošle naše emocije, naša ljutnja, naš bes, naš glas, da se čuje sve ono što žene imaju da kažu. Naravno da su nas opisivali na različite načine, nekad u negativnom smislu, nekad kažu „histerično“ negativno, nekad kažu histerično ali u drugačijem tonu - kao te žene one znaju šta pričaju, one viču, tako da ima i jednih i drugih“, priča Anita Marković.
Muško nasilje ključni problem
Poslednji protest Ženske solidarnosti i FemPlatza „Nijedna više – stop femicidu“ organizovan je 25. februara, pošto je u porodičnom nasilju u Zaječaru ubijena dvogodišnja devojčica.
Aktivistkinje su od države zatražile da femicid definiše kao zasebno krivično delo i da se za to propišu maksimalne kazne, da pruži bolju zaštitu i podršku ženama, da se pooštre uslovi za dobijanje vatrenog oružja – kojim se počini veliki broj femicida.
„U Srbiji smo u prethodnih 9 nedelja imali 9 femicida, što znači da je svake nedelje od početka godine ubijena jedna žena. Femicid je ubistvo žene koje se dešava u kontekstu muškog nasilja, postoji kontinuitet muškog nasilja i često se dešava da su to nasilja koja su prijavljivana, ali da nasilnik na kraju ubije ženu. Tako da je zaista situacija alarmantna u Srbiji“, upozorava Anita Marković.
„Insistiramo kada govorimo o femicidu, kada govorimo o nasilju, da mora da se polazi od jednostavne stvari - da to je da se veruje ženi, da se veruje ženskom strahu koji se uvek umanjuje i nekako ne shvata dovoljno ozbiljno i zato smo u situaciji u kakvoj jesmo“, dodaje Nataša Elenkov.
Koliko će biti na ulici – kažu, dokle god bude potrebno i dok im se ne ispune zahtevi.
„To je jedan od načina na koji se borimo, borimo se na svim frontovima, od institucija do ulica, ali mislim da je jako bitno pomenuti lični život jer feminizam nije nešto što možete, na primer završite s poslom, odete i ostavite ga na poslu. Feminizam nosite stalno sa sobom i nekako morate da ga primenjujete stalno. Jednom kad otvorite oči ne možete više da ih zatvorite“, zaključuje Anja Jevtović.
Država, za sada, nije odgovorila na zahteve Ženske solidarnosti i drugih organizacija u vezi sa femicidom.
