Na današnji dan pre deset godina, tadašnji premijeri Kosova i Srbije Hašim Tači i Ivica Dačić potpisali su "Prvi sporazum o glavnim principima normalizacije" odnosa Beograda i Prištine, poznatiji kao Briselski sporazum.
U sporazumu koji ima 15 tačaka, prvih šest tačaka odnosi se na osnivanje Zajednice srpskih opština koja do danas nije formirana. Zatim integracija policije i pravosuđa sa severa Kosova u kosovski sistem, organizovanje lokalnih izbora i rešavanje pitanja telekomunikacija i energetike. Jedna od tačaka odnosi se i na to da strane neće jedna drugu blokirati, niti podsticati druge da blokiraju evropske integracije druge strane.
Obaveza Prištine da formira ZSO sada je definisana i u evropskom predlogu, koji su aktuelni pregovarači Aleksandar Vučić i Aljbin Kurti prihvatili u Briselu 27. februara, kao i u aneksu za primenu tog predloga dogovorenom u Ohridu 18. marta.
Prema rečima direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petra Petkovića, na narednom sastanku u Briselu 2. maja, Srbija će insistirati da se prvo razgovara o ZSO i da Upravljački tim predstavi nacrt Statuta ZSO.
On je za RTS rekao da je tako dogovoreno na poslednjem sastanku u Briselu.
"Za nas ZSO predstavlja ključni uslov za dalji proces normalizacije odnosa. U Ohridu je dogovoreno da to bude prva obaveza Prištine. Bez formiranja ZSO nema se o čemu razgovarati", zaključio je Petković.
Kosovski premijer Aljbin Kurti nedavno je izjavio da se ne mogu izbeći raniji dogovori koje je Kosovo postiglo sa Srbijom, ali i da će se pobrinuti da ZSO ne bude treći nivo vlasti.
On takođe tvrdi da formiranje Zajednice srpskih opština, kao monoetničke zajednice, nije u skladu sa Ustavom Kosova.
Sa druge strane, zvanični Beograd traži formiranje ZSO kao prvi uslov za nastavak normalizacije odnosa.
Takođe, postavlja formiranje zajednice i kao uslov za učešće lokalnih srpskih političkih predstavnika na izborima na severu Kosova, raspisanim za 23. april.
"Bez pomirenja i normalizacije odnosa"
Prema oceni sagovornika Glasa Amerike sa Kosova, Briselski sporazum nije doneo pomirenje i normalizaciju odnosa, niti je rešio životne probleme građana.
Lider Srpskog nacionalnog pokreta Branimir Stojanović smatra da je u proteklih deset godina propuštena šansa da se kroz sprovođenje Briselskog sporazuma dođe do pomirenja i rešavanja osnovnih životnih problema, koji muče ne samo Srbe, već i Albance na Kosovu.
„Mislim da je 10 godina različite interpretacije onoga što se dogovorilo i stalno stvaranje krize zapravo dovelo do toga da sve manje ljudi želi da ovde živi. Ne samo Srbi, nego i Albanaci i mi znamo da će i nakon ove odluke o viznoj liberalizaciji, još veći broj ljudi otići i mislim da nema razloga niko da se raduje, niti bilo ko u Prištini, a još manje neko u Beogradu, a mi kao Srbi koji ovde živimo - najmanje. Sva ta tenzija koja se stvarala, incidenti i svi problemi koji su se dešavali i nemogućnost da se dogovorimo oko elementarnih stvari, da život funkcioniše, dovelo je do toga da ljudi postanu umorni, svi - i Srbi i Albanci, a Srbi pre svega - i da najčešće se taj umor na kraju završi tako što ljudi spakuju kofere i odu“.
Odlazak velikog broja Srba sa Kosova u poslednjih 10 godina je najveći poraz srpskog naroda i države Srbije, smatra Stojanović.
„U tom početnom periodu nakon 2013. godine postojao je jedan veliki entuzijazam i sad mogu da zaključim da se desilo samo ono što smo mi direktno sami ovde na lokalu mogli da odlučujemo da treba da se desi. Pre deset godina smo pričali o bolnici, pre deset godina smo pričali o srednjoškolskom centru. Srednjoškolski centar je izgradila Evropska unija, zato što smo mi odavde tražili da ga ona izgradi. Bolnicu nemamo ni dan danas i mislim da ne samo taj primer nego i brojni drugi premeri nam najbolje govore o tome da ako se mi sami ne probrinemo za određene stvari, određene stvari se neće ni desiti“, naveo je Stojanović za Glas Amerike.
Analitičar Nenad Radosavljević takođe smatra da je Briselski sporazum iz 2013. godine mnogo obećavao i da su Srbi očekivali pre svega rešavanje životnih problema i normalizacija odnosa sa Albancima.
„Zaboravljena su u suštini neka životna pitanja za ljude i tako su Srbi na severu Kosova ostali uskraćeni, a vlast u Beogradu je predala, suštinski dala pravo vlastima u Prištini na apsolutno upravljanje. U tom smislu, mnogo toga iz Briselskog sporazuma je vlast ispunila i odgovorna je zato što, ono što je bilo važno za Srbe na severu Kosova, a to je Zajednica srpskih opština, to se nije desilo“, rekao je Radosavljević za Glas Amerike.
S druge strane, Ardijan Arifaj, bivši savetnik predsednika Kosova Hašima Tačija, za Glas Amerike kaže da je Briselski sporazum mnogo toga dobrog doneo Kosovu i Srbiji, kao i samim građanima, ali da nije dobro što su još mnoga pitanja i posle 10 godina ostala otvorena i što se zbog dnevne politike prave koraci unazad.
„Ne možemo da poreknemo da je bilo uspeha, da je ceo ovaj proces doneo koristi i za Kosovo i za Srbiju, naročito za građane Kosova i Srbije, građani mogu da putuju iz Kosova u Srbiju i iz Srbije na Kosovo. Priznaju se diplome i slično. Znači ima nekih dobrih pomaka za građane i Kosova i Srbije. Ali u isto vreme gledajući gde smo danas, jasno je da smo u isto vreme napravili i nekoliko koraka nazad. Dozvolili smo da dva društva i na Kosovu i u Srbiji da nacionalizam i dnevna politika bude glavni akter i da ne gledamo dalje od dnevne politike i dozvolili smo da ono što je građeno svih ovih godina da se to polako ruši. Mada nije sve izgubljeno, ali ne možemo da poreknemo da jeste tačno da su se napravili neki koraci unazad“.
Korak unazad je prema rečima Arifaja to što su Srbi na severu Kosova nakon integracije u kosovskih sistem posle Briselskog sporazuma 2013. godine sada napustili te institucije.
„Umesto da političari nude rešenja za prave probleme, iskrene probleme, realne probleme, kao što je ekonomija i slično, njima je lakše da se bave nacionalizmom i tom retorikom sa kojom ne moraju ništa dodatno da daju. Najlakše je da se prave te politike identiteta, a najteže su one politike razuma, racionaliteta - za sve političare to važi“, naveo je Arifaj.
