BEOGRAD - Prema podacima Stalne radne grupe za bezbednost novinara u prva tri meseca 2023. godine tužilaštvo u tom periodu dobilo prijave o 14 napada na novinare. Takođe, u periodu od 2016. do 2023. registrovano 267 predmeta u kojima je tužilaštvo ocenilo da postoji osnovana sumnja da je izvršeno neko krivično delo protiv novinara, a od tog broja u 76 predmeta je izrečena krivična sankcija počiniocima.
Na pitanje o tome kako kao tužilac čita i doživljava vesti o napadima i pretnjama novinarima, tužilac i član udruženja tužilaca Srbije Predrag Milovanović kaže da ih čita sa dozom ogorčenosti i da ga profesionalno boli to što napadi ne jenjavaju:
“Oni kao da su postali konstanta i kao da su postali deo nekog našeg opšteg narativa. I ono što mogu da kažem, a afirmativno je, jeste da je javno-tužilačka organizacija, a opet zato što su novinarska udruženja, pa i novinari, jedan deo novinara, uspeli su da uspostave kanale komunikacije kroz radne grupe sa javno-tužilačkom službom i mislim da su ti sastanci doprineli do toga da se formiraju kontakt tačke u tužilaštvima i da tužilaštvo u napadu na novinare pristupa mnogo serioznije, mnogo agilnije. Da kažem pravnički – promptnije”, kaže u razgovoru za Glas Amerike Milovanović i podseća da su tužilaštvo i policija represivni organi:
“Ono što nedostaje u našem društvu to je ta pravna i politička kultura. Ona bi doprinela preveniranju napada na novinare i preveniranju govora mržnje. Jer, pazite, tanka je granica između slobode govora i izražavanja i govora mržnje”.
Milovanovića, koga je javnost u Srbiji upoznala kao tužioca koji je vodio slučaj napada na novinara Milana Jovanovića iz Grocke, kaže da je taj slučaj pokazao dobre i neke loše strane pravosuđa u Srbiji, ali da je on u tom slučaju samo radio svoj posao.
“Apsolutno mislim da sam samo radeći svoj posao i nastojeći da ostvarim pravdu i da pokrenem točkove pravde i da nadam se ishodujem u nastavku postupka pravosnažnu presudu – je nešto što bi trebalo da bude sasvim normalno i zbog toga sebe ne smatram ništa naročito posebnim, nego prosto tužiocem koji je točkove pravde pokrenuo, a možda sam imao i sreće da nije bio klipova koji su podmetani”.
Kako dodaje, upravo je zahvaljujući javnosti, medijima i novinarima uspeo da bude vraćen na slučaj novinara Milana Jovanovića, ali i da je “otvorenoj blendi kamere” i izveštavanja medija taj slučaj dobio brzi epilog pred prvostepenim sudom, iako pravosnažna presuda još nije doneta:
“Zaista se dogodilo da se zapravo zbog toga što je oštećeni vaš kolega novinar imali smo involviranu javnost, odnosno to budno oko javnosti koja je bila pozorna i to je učinilo i napravilo jedan fenomen o kome ja stalno govorim, a to je da je novinarska profesija jedini, pravi i, usudiću se reći prirodni saveznik javnog tužilaštva. Imao sam sreću da prosto u saradnji sa policijom, čiji rad moram da pohvalim jer da nije bilo te koordinacije bojim da ne bi bilo ni željenog rezultata, pogotovu kad je u pitanju pribavljanje dokaznog materijala. Sve ostalo je možda i plod te naše sinergije i normalno te pozorne javnosti koja je pratila ovaj slučaj i koja je doprinela da on bude dinamičniji”.
Trenutno se tužilac Predrag Milovanović nalazi na studijskom putovnaju u Sjedinjenim Državama i tamo se upoznao sa nekim od osnovnih vrednosti američkog sistema. Pre svih sa Prvim amandmanom koji omogućava slobodu izražavanja i slobodu govora:
“Oni neretko ističu koliko je važna uloga novinara u jednom građanskom društvu. I na neka od mojih pitanja dobijam odgovor da su uz tužioce, policiju, nevladine organizacije i novinari pride, oni ih zovu gejt kiperi, odnosno čuvari kapije, a ja bih ti možda preveo – oni su čuvari društva. Ukoliko nemate slobodne medije koji mogu da prenesu tačnu, proverenu, pouzdanu informaciju i koji mogu recimo da kažu nešto što ne može da kaže policajac ili tužilac, ili ono što mogu da kažu, da prenesu u javnost, a da to bude prenešeno korektno – vi imate društvo koje reaguje na takve impulse i spram toga gradi svoje promišljanje”, ističe Milovanović i dodaje da građani, između ostalog i na osnovu toga koriste svoje pravo da glasaju i biraju, ali i da nagrađuju ili pak kažnjavaju političke elite za svoja ispunjena ili neispunjena obećanja.
Na pitanje kako 3. maja, na Svetski dan slobode medija vidi upravo medijsku situaciju u Srbiji, Milovanović kaže da bi voleo da vidi više debate u javnom prostoru i više te razmene mišljenja, i to ne samo u izbornom i predizbornom ciklusu, nego i tokom cele godine.
“Da je medijska situacija uravnoteženija”, kaže tužilac i dodaje da svaki građanin ima pravo da konzumira iz medija ono što se njemu da konzumirati:
“Na nacionalnim medijima ipak morate da vidite maksimalni profesionalizam, objektivnost, poštovanje profesionalnih uzusa, odnosno vaših standarda i to je nešto o čemu verovatno vi kao novinarska udruženja i vaš savet za štampu treba da raspravlja. Moja opaska bi bila da bi bilo prijemčivo i sasvim prirodno i normalno da možete sami da izaberete ono želite gledate ili da pročitate, a da vam niko ništa da kažem ne nudi, ili vas prinuđava da gledate u smislu nekog uskraćivanja izbora – to je nešto o čemu ne samo ja razmišljam, nego prosto i u razgovorima sa svim komšijama vidim da tu postoji jedna doza nezadovoljstva da te dve različite Srbije komuniciraju drugačijim jezikom. Jer jedan deo Srbije gleda jedan deo medija, drugi deo drugi”.
Iz ugla tužilače profesije kaže da su tužioci mahom konzervativni i da nisu spremni toliko da izlaze u javni prostor, ali i da misli da će se to u dogledno vreme promeniti:
“Kao što možete da vidite u našem javnom prostoru su se pojavili hrabri tužioci, tužilje koje su govorile o problemima koje imaju u Višem javnom tužilaštvu i Beogradu i iskoračile su u javnost i verovatno će i one i neki drugi biti podstrek da tužilaca ima više u medijima”, smatra sagovornik Glasa Amerike i ističe da je veoma važno da se iz institucije čuje govor transparentnosti:
“Transparentnost je istinski vaša brana, vaš štit da radite ispravne stvari. Kada ste transparentni i kada izađete pred javnost sa određenim stvarima – priče i teorije zavere tu momentalno staju. Kada javnosti ponudite ono što smete da im kažete u tom trenutku i kada ne okolišite sa činjenicama koje možete da im prezentujete – bi na taj način možete dobiti poverenje javnosti. A insitucija nema bez poverenja javnosti”.
