Aprila 26, 1986, najteža nuklearna nesreća u istoriji, dogodila se u nuklearnoj elektrani u Černobilju. Zračenje posle eksplozije reaktora, proširilo se po velikim delovima severne i centralne Evrope. Posle nesreće, oko Černobilja je uspostavljena zona prečnika 30 kilometara u koju je zabranjen ulazak, tako da je grad sagrađen za smeštaj radnika elektrane i njihovih porodica, potpuno zapečaćen. Uprkos tome što je razoreni reaktor prekriven debelim slojem betona, na 25. godišnjicu eksplozije, elektrana je i dalje opasna zbog radijacije.
Pripjat, Ukrajina. Mrtav grad. Kuće, učionice, igrališta i svi ostali objekti se raspadaju, a divlje rastinje osvaja zemljište. Pripjat je nekada imao 50 hiljada stanovnika. Oni su sada otišli, možda zauvek. Jedino su ostali fizički podsetnici na njihov život, koji se polako pretvaraju u prah. Pripjat je izumro posle najsmrtonosnije nuklearne nesreće u istoriji. Černobilja.
Aprila 26. 1986, rano ujutru, u reaktoru u Četvrtoj jedinici u Černobilju, započeta je eksperimentalna proba rashladnog sistema. Reaktor se pregrejao i eksplodirao zbog povećanog pritiska pare i razneo krov elektrane. Nuklearno zračenje je krenulo prema nebu u praskozorje. I, dok su ljudi spavali, proširilo se preko celog Pripjata, sa severne strane Černobilja.
U reaktoru broj Četiri, nuklearno gorivo i okolni grafit su se zapalili. Nadležni su uputili helikoptere iznad reaktora da izbace pesak i drugi materijal i pokušaju da ugase vatru. Međutim, požar se nastavio danima. Vetar je razneo radioaktivne čestice iz vatre po velikom području. Ukrajina, Belorusija, Rusija. Potom Skandinavija, Britanija i drugi delovi Evrope. Kako je vetar menjao pravac, menjala je i radijacija.
Konačno, dan i po posle eksplozije, naređena je evakuacija Pripjata. Narodu je rečeno da će trajati svega nekoliko dana, tako da su ljudi ostavili za sobom gotovo sve. Nikada se nisu vratili. Uprkos neobuzdanom širenju zračenja, sovjetski zvaničnici su u početku vrlo malo javno govorili o tome šta se dogodilo u Černobilju. Mnogi su više verovali svojim liderima, nego stranim izveštajima o nesreći.
„Ne, ne. Sve je u redu. Mi na našem radiju i televiziji ne lažemo.“
Detektori radijacije u drugim zemljama, stotine kilometara dalje, prisilili su Sovjete da priznaju nesreću u Černobilju. Hiljade ljudi su dovedene u Černobilj da raščišćavaju ruševine od eksplozije. Oni su takođe gradili konstrukciju, nazvanu sarkofag, da pokrije rastureni rekator. Međutim, oprema koju su koristili je postala toliko ozračena, da su morali da je ostave. Ozračeni su i radnici. Mnogi su oboleli.
Sovjetska vlada je saopštila da je najmanje 31 smrtni slučaj u černobiljskoj elektrani direktno povezan sa eksplozijom u reaktoru. Svetska zdravstvena organizacija kaže da je moguće da od onih koji su učestvovali u raščišćavanju umre još 2200 ljudi. U izveštaju organizacije se navodi da bi, sve u svemu, od kancera i drugih oboljenja izazvanih zračenjem, moglo da umre četiri hiljade ljudi.
Radioaktivnost je prisilila vlasti da uspostave bezbednosnu zonu u krugu od 30 kilometara oko Černobilja i zapečate Pripjat. Međutim, elektrana je nastavila da proizvodi električnu energiju do konačnog zatvaranja, decembra 2000. Sovjetski reaktori černobiljske elektrane tipa RBMK, nisu bili obavijeni debelim betonskim konstrukcijama nazvanim sigurnosnim komorama, koje su sada standardne. Filip Žame, bivši direktor Odeljenja za bezbednost nuklearnih instalacija Međunarodne agencije za atomsku energiju, naglašava važnost tih komora.
„Sigurnosne komore su veoma važne, one su jedna od barijera. U slučaju nesreće, moramo da zaštitimo sredinu i ljude od zračenja.“
Rusija, slučajno, i dalje koristi 11 reaktora tipa RBMK. U najtežoj nuklearnoj nesreći u istoriji Sjedinjenih Država, na Ostrvu tri milje u Pensilvaniji, 28. marta 1979, nije bilo ljudskih žrtava i posledice po okolinu su bile mnogo manje. Sigurnosna komora je ostala neoštećena, uprkos delimičnom topljenju nuklearnog goriva.