De fakto priznanje Kosova, koje je poslednjih nedelja postalo veoma aktuelno kao obaveza koju Srbija treba da primeni na osnovu Ohridskog sporazuma predstavlja svojevrsno “mekano priznanje” i način da se regulišu odnosi Prištine i Beograda - kaže u razgovoru za Glas Amerike Zoran Gavrilović, izvršni direktor Biroa za društvena istraživanja (Birodi).
Nasuprot međunarodnom, de jure priznanju Kosova na koje Srbija ne može direktno da utiče osim eventualnim insistiranjem kod svake zemlje koja je zvanično priznala Kosovo da povuče priznanje, termin “de fakto” priznanje svojevremeno uveo je u igru britanski diplomata Robert Kuper, nekadašnji posrednik u dijalogu Beograda i Prištine.
Kako objašnjava Gavrilović pozivajući se na objašnjenja pravnika, nema jasne definicije o tome šta de fakto priznanje znači. Pozivajući se na reči Roberta Kupera - Gavrilović ističe da je reč o nekoj vrsti postmodernog prava gde sa rastegljivim definicijama vi u stvari pokušavate da dođete do cilja koji stavljate ispred sebe, a to je da regulišete odnose između dva entiteta.
Međutim, po rečima sagovornika Glasa Amerike, postoje i neki indikatori koji govore o tome šta "mekano", de fakto priznanje donosi, a sve je počelo Kumanovskim sporazumom, kada je kako kaže Gavrilović, Srbija potpisala kapitulaciju i u potpunosti povukla svoju vojsku i policiju sa Kosova:
“Imate sporazume iz 2011. oko graničnog prelaza i matičnih knjiga. Zatim 2013. Briselski sporazum gde je Srbija prihvatila da sprovede lokalne izbore, da povuče sudstvo jer vi danas imate situaciju da se na Kosovu sudi po kosovskim zakonima, da Srbima sude kosovske sudije. Sa druge strane imate Sporazum o pravosuđu, gde na severu Kosova bi trebalo Srbi da sude Srbima”, kaže Gavrilović.
On je podsetio i na druge elemente neformalnog priznanja Kosova, da je Srbija "motivisala" sunarodnike da uzmu tamošnje lične karte, kao i da ti ljudi glasaju na izborima i imaju predstavnike u kosovskim institucijama, kao što je parlament.
"Oni konzumiraju sva ona prava koje definiše ustav i zakoni, a jedno od tih prava jeste pravo na informisanje i da Srbi na Kosovu imaju svoj kanal u okviru kosovske televizije. Sa treće strane glavna politička stranka Srba na Kosovu – Srpska lista je 2017. godine registrovana kao stranka koja priznaje Republiku Kosovo, zakone Republike Kosovo”, kaže Gavrilović.
On dodaje da sve to zapravo znači da je Srbija već sprovela de fakto priznanje Kosova.
De fakto priznanje je jedan mekani proces koji, po tumačenju Gavrilovića kroz realizaciju određenih mera vodi ka stvarnosti, a to je da postoje dva različita pravna entiteta i da Kosovo u stvari ima sada svojevrsno priznanje da više nije deo pravnog sistema Srbije.
Kuper je tim rastegljivim pojmovima davao šansu političarima u Srbiji i na Kosovu da mogu pred svojim lokalnim javnim mnenjem govore o pregovorima sa onom drugom stranom:
“Ovde se igra da svako u stvari dobije nešto i izgubi nešto. Kosovska strana će dobiti neku vrstu priznanja da nije više deo pravnog sistema Srbije i da ima autonomiju u odnosu na Srbiju i to je to faktičko priznanje. Srbija će dobiti ZSO ne kao Republiku Srpsku, ali kao formu organizovanja političke autonomije Srba na Kosovu, u onim opštinama u kojima su većina. I to je ta igra i to je nešto što EU želi kako bi ovaj deo evropskog prostora prosto bio regulisan i integrisan u EU”, kaže Gavrilović.
Uz podsećanje da između Srbije i Kosova već godinama postoje oficiri za vezu, sledeći korak, kako kaže je podizanje tih odnosa na malo viši nivo:
“Od Srbije se sada traži da se uspostave stalne misije. Što Srbije na Kosovu, što Kosova u Srbiji. I to bi faktički bilo uvod u formiranje ambasada. Uspostavljanje ambasada je nešto što bi trebalo da bude čin formalnog priznanja, a ovo bi bio deo neformalnog”.
