Poslednja vest iz Brisela u vezi sa dijalogom Beograda i Prištine glasi da je Evropska unija prvog decembra ove godine zatražila od Evropske komisije i specijalnog izaslanika za dijalog da u pregovaračko poglavlje 35 pristupnih pregovora Srbije, do kraja januara naredne godine, hitno budu uvrštene i obaveze iz Ohridskog sporazuma.
Srbija i Kosovo su 27. februara postigli sporazuma o putu ka normalizaciji odnosa, dok je 18. marta u Ohridu usaglašen i Aneks primene ovog dogovora.
Komentarišući tu najavu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je rekao da se, ukoliko sve tačke sporazuma budu uvrštene u prelazna merila tog poglavlja, vrata EU za Srbiju zatvaraju.
On je u sredu saopštio da postoji mogućnost da Ohridski sporazum postane uslov za prijem Srbije u EU, ali je ponovio da je za Srbiju "prijem Kosova u Ujedinjene nacije ne dolazi u obzir" i da je o tome „upoznao Francuze, Nemce, Italijane, sve Evropljanje, Amerikance i da svi sve znaju“.
Sagovornici Glasa Amerike ipak podsećaju da u pitanju nije nikakva novost, te da su se i Vučić i premijer Kosova Aljbin Kurti usmenim dogovorom sa tim saglasili još u martu mesecu.
„To piše u dokumentu koji je Srbija prihvatila. Nema nikakve suštinske razlike u tome da li se dokument privhati ili potpiše. Prema Bečkoj konvenciji, sve što prihvati šef države, ministar spoljnih poslova ili predsednik Vlade, to je za Srbiju obaveza. To je na konferenciji za medije nakon sastanka u Ohridu pokušano da se ne kaže, ali je rečeno. To nije ništa ni ekskluzivno, ni novo, to tu stoji“, objašnjava Vladimir Međak, stručnjak za evropske integracije.
Sporazumom je, između ostalog, predviđeno da će se obe strane rukovoditi ciljevima i principima postavljenim u Povelji Ujedinjenih nacija, posebno onim o suverenoj ravnopravnosti svih država, poštovanju njihove nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta.
Takođe, njime se podrazumeva da dve strane polaze od pretpostavke da nijedna od njih ne može predstavljati drugu u međunarodnoj sferi ili delovati u njeno ime, odnosno da se Srbija neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji.
U prilog stavu da ništa od navedenog nije novina ide i činjenica da je i sam predsednik Srbije pre osam meseci, nakon prihvatanja predloga u Ohridu rekao da će tačke koje su dogovorene postati deo pregovaračkog okvira, što je potom potvrdio i šef diplomatije Evropske unije Žozep Borelj.
„Za Srbiju će to ići kroz poglavlje 35 njenog pregovaračkog okvira, a za Kosovo kroz specijalnu grupu za normalizaciju“, rekao je Borelj 20. marta ove godine.
Ipak, Vladimir Međak naglašava da je u toku pregovora sve moguće i da je poglavlje 35 samo alat za praćenje dijaloga Beograda i Prištine, ali da je isto tako stvar Evropske unije koje će kriterijume postaviti kao prelazna merila u tom poglavlju.
Naučni saradnik u Institutu za evropske poslove Milan Igrutinović dodaje da se u pregovaračkom okviru koji je uspostavljen još 2014. godine, nije pominjalo pravno-formalno priznanje Kosova, te da se najava uključivanja obaveza iz Ohrida u poglavlje 35 može tumačiti kao verbalizacija stava koji je „lebdeo u vazduhu“, ali da ni to u suštini nije nikakvo iznenađenje.
„Očekivanje da Ohridski sporazum treba u svojoj suštini i logici da uđe u pregovaračko poglavlje 35 znači da se očekuje da Srbija na izvestan način prizna nezavisnost Kosova. To bi u tom smislu bila novost, makar u pravno-deklarativnom smislu, ali ne i u diplomatskom smislu, jer velika većina diplomata je to ionako već očekivala od Srbije“, smatra on.
Ali i Srbija i Kosovo se ponašaju kao da nisu prihvatili u celosti ove dokumente, ističe Jelica Minić iz Evropskog pokreta u Srbiji. Objašnjava da Srbija ima crvenu liniju, a to je članstvo Kosova u UN, dok u slučaju Prištine tu liniju predstavlja Zajednica srpskih opština i činjenica da je Vlada neće prihvatiti ukoliko se kosi sa ustavom Kosova.
„Može se reći da je ovo još jedan pokušaj da se predoči i Kosovu i Srbiji da postoje obaveze koje su obe strane preuzele tokom dijaloga. I sa kosovske i sa srpske strane se odbijaju neki delovi sporazuma koji su obe strane potpisale 2013. pa onda 2015. godine i tu nema nekog glatkog odvijanja procesa. Tako da su morali da se ove godine donesu dokumenti koji aktuelizuju ono što je još tada dogovoreno“, naglašava Minić.
Ona dodaje da poslednje najave iz Brisela ponovo otvaraju pitanje kako će se dve strane u budućnosti ponašati, jer ono što je dogovoreno sada najdirektnije ulazi u proces daljeg približavanja Kosova i Srbije Evropskoj uniji.
„To može imati ozbiljne posledice u smislu da ukoliko se ne budu ispunjavale preuzete obaveze da će i Kosovo i Srbija nazadovati. Ne samo da će biti blokirane, nego će i nazadovati u procesu evropskih integracija“, smatra ona.
Međutim, Milan Igrutinović podseća i na obaveze Prištine.
„Ne zaboravimo drugu stranu jednačine, a to je Aljbin Kurti i priča oko formiranja Zajednice srpskih opština. Na osnovu iskustva, jedno od očekivanja je da Kurti to neće uraditi i on čini sve da tu obavezu izbegne. Ako Kurti nastavi sa politikom da ne želi da osnuje ZSO, on time daje otvorene ruke Beogradu da kaže – pa evo vidite, on čovek ne ispunjava svoj deo dogovora, nemojte od nas očekivati ništa više“, naglašava on.
U kontekstu komentara predsednika Srbije da će, ukoliko se najavljeno i ostvari, evropska vrata biti zatvorena za Srbiju, pojedini analitičari su razvili tezu da je time nagoveštena promena spoljnopolitičkog kursa Srbije i odustajanje od evrointegracija.
Sagovornici Glasa Amerike kažu da tako nešto nije nezamislivo, ali i da je malo verovatno.
„To jeste jedna od opcija, mada ne verujem da bi Srbija povukla taj formalni potez i ovo je na neki način preventivni verbalni napad i mislim da Beograd igra na tu kartu da ne postoji potpuno saglasije da je to fundamentalno važna tema i da postoji pet zemalja koje nisu priznale Kosovo i da to ni od Srbije ne treba očekivati, te da pregovori oko Kosova treba da idu svojim tokom“, kaže Igrutinović.
U prilog toj tezi, Vladimir Međak misli da Srbija nikada neće zvanično okrenuti kurs svoje spoljne politike, kao i da je više verovatno da će čekati da je EU sama izbaci iz procesa evrointegracija. Jer, kako smatra, vlast u Srbiji radi sve suprotno od onoga što bi trebalo kako bi postala deo Unije, i podseća na činjenicu da će u Srbiji 17. decembra biti održani izbori.
„Izbori su za dve nedelje, a predsednik opet priča: „ne damo Kosovo“. A retorika se od 2012. godine do danas menjala od „ne dam Gazivode“ do „Kosovo neće ući u UN“ i tu vidimo da je taj proces otišao mnogo daleko i da Srbija sprovodi sporazume“, kaže Međak.
Vraćajući fokus na integraciju obaveza iz Ohrdiskog sporazuma u poglavlje 35, Međak ističe da predsednik Srbije verovatno računa na to da „Mađarska odradi svoj deo posla“ i ne da saglasnost za „transformaciju“ tog pregovaračkog poglavlja.
S druge strane, Jelica Minić kaže da je pitanje i „koliko Mađarska može daleko da ide.“
„Mađarska je mnoge odluke EU opstruirala, pre svega vezano za Ukrajinu i za preduzete mere prema Rusiji. Mađarska može da bude faktor ometanja odgovarajućih odluka EU koje se najavljuju, a pitanje i koliko ona može daleko da ide jer su i njoj obustavljeni važni fondovi EU. Tako da situacija, nažalost, nije ohrabrujuća“, zaključuje ona.
Predloge koje je Savet Evropske unije zatražio od Komisije i visokog predstavnika bi trebalo da razmotre ministri za evropska pitanja na sastanku Saveta Opštih poslova 12. decembra.
Potom će predlog pred Evropski savet na samitu evropskih lidera koji će biti održan 14. i 15. decembra.
