"Sada je jasno da se u Srbiji ništa nije promenilo od vremena Miloševića", komentar je Gulnoze Said - predstavnice njujorškog Komiteta za zaštitu novinara (CPJ), povodom presude Apelacionog suda u Beogradu kojom su okrivljeni Radomir Marković, Milan Radonjić, Miroslav Kurak i Ratko Romić oslobođeni krivice u slučaju ubistva novinara Slavka Ćuruvije.
Predsednik Apelacionog suda: Sudi se po dokazima
Predsednik Apelacionog suda u Beogradu, koji je doneo oslobađajuću presudu u slučaju ubijenog novinara Slavka Ćuruvije, saopštio je da sud sudi samo na osnovu dokaza koje ima u spisima predmeta, a veće koje je odlučivalo u postupku za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije utvrdilo je da Tužilaštvo nije predstavilo dokaze koje bi potkrepili navode iz optužnice.
"U potpunosti razumem potrebu, najpre, porodice oštećenih, a zatim i svih prijatelja i kolega oštećenog, kao i svih predstavnika medija da iskažu nezadovoljstvo donetom odlukom čiji ishod ne vodi ka otkrivanju učinilaca ovog dela osećam potrebu da javnosti, u svojstvu prvog čoveka Suda koji je doneo presudu koja je izazvala ovakve reakcije, ukažem na okvire u kojima se sudski postupak odvija", naveo je Duško Milenković - predsednik Apelacionog suda u saopštenju.
"Da li je Apelacioni sud zauzeo pravilan stav u svojoj odluci, a koja je doneta nakon otvorenog pretresa pred Apelacionim sudom i ponovnog izvođenja određenih dokaza, ne možemo suditi samo na osnovu ličnog utiska o sudskom postupku, već samo na osnovu detaljne analize svih dokaza izvedenih u toku ovog postupka, kao i pravnosnažne presude kojom je okončan", naveo je između ostalog, predsednik Apelacionog suda u Beogradu.
U obrazloženju presude, sud je naveo da je još 19. aprila 2023. usvajanjem žalbi odbrane i delimičnim usvajanjem žalbe tužilaštva, preinačilo prvostepenu presudu kojom su okrivljeni bili osuđeni na ukupno stotinu godina zatvora.
"To je vrlo jasna poruka vlasti da svako ko se usudi da ubije novinara može da prođe nekažnjeno. To je veoma opasna poruka. Sama činjenica da je slučaj trajao toliko godina, sa toliko mnogo zastoja, imala je zastrašujući efekat na medijsku zajednicu Srbije. U vreme Miloševića, svako je mogao da ubije novinara - pogotovo službenici Državne bezbednosti, samo zbog kritike vlasti. Medijska zajednica, koja je već bila veoma oprezna u izveštavanju, postaće još opreznija - verovatno primenjujući autocenzuru. Svedoci smo sličnih scenarija i u drugim zemljama", rekla je u intervjuu Glasu Amerike Gulnoza Said - uz napomenu da oslobađajuća presuda predstavlja veoma loš razvoj događaja za novinarstvo, medije i vlast u Srbiji.
"Da budem iskrena, ogorčena sam! To je mnogo više od samog razočaranja. Prvo, zbog oslobađajuće presude, a drugo – zato što je presuda doneta pre deset meseci i objavljena tek prošlog petka. Takav stepen licemerja, kao kod srpskih vlasti, nisam do sada videla", istakla je Said - rekavši da se Komitet za zaštitu novinara slučajem ubistva novinara Slavka Ćuruvije bavio duže od dve decenije.
"Prošle godine bili smo u kontaktu sa našim partnerima, koji su nam preneli da su pravosudni organi formulisali tekst presude. U saradnji sa drugim organizacijama, čija je Srbija član, obraćali smo se srpskim vlastima koje su nas uveravale da se u tom trenutku ništa nije dešavalo. Sada smo shvatili da je u intervalu kada smo bili u kontaktu sa vlastima Srbije - oslobađajuća presuda već bila doneta. Sve to vreme, državni zvaničnici Srbije su nas i naše partnere uveravali da ništa poput oslobađajuće presude nije planirano", kaže Said - ističući da se sa tolikim stepenom licemerja do sada nije susrela.
O Slavku Ćuruviji
Slavko Ćuruvija bio je novinar i izdavač, osnivač listova „Nedeljni telegraf“, „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“.
Novinarsku karijeru počeo je u “Borbi” sredinom osamdesetih. Napušta je sredinom devedesetih, u trenutku državnog pritiska na medije.
Sa novinarom i publicistom Momčilom Đorgovićem osnovao je „Nedeljni telegraf“, a nakon toga „Dnevni telegraf“ i “Evropljanin”.
Neposredno uoči ubistva, tokom NATO intervencije 1999. tadašnja “Politika ekspres” objavila je tekst čiji je naslov bio "Ćuruvija dočekao bombe".
Isti tekst pročitan je u drugom Dnevniku Radiotelevizije Srbije.
Slavko Ćuruvija ubijen je 11. aprila 1999. u Svetogorskoj ulici (bivšoj Ive Lole Ribara) u centru Beograda kod prolaza zgrade u kojoj je živeo.
Ustreljen je vatrenim oružjem s leđa.
U trenutku ubistva Slavka Ćuruvije, ministar informisanja u tadašnjoj Vladi Srbije premijera Mirka Marijanovića, bio je aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Decembra 2013. godine Vučić, koji je tada obavljao funkciju potpredsednika Vlade, obećao je da će podneti ostavku ukoliko Ćuruvijino ubistvo ne bude razrešeno.
Glas Amerike: Kako će se to konkretno odraziti na medijsku sferu u Srbiji, imajući u vidu da se prema izveštajima međunarodnih organizacija, stanje u toj oblasti pogoršava iz godine u godinu?
Said: Tako je, situacija se pogoršava. Mediji se nalaze pod kontrolom. Vučić (predsednik Srbije Aleksandar Vučić, prim.nov) je taj koji ima poslednju reč. Pokušavajući da uspostavi potpunu kontrolu nad izveštavanjem u Srbiji. Poslat je signal da se nikakva neslaganja, ni u najmanjoj meri, neće tolerisati. Za Srbiju, državu koja teži da uđe u Evropsku uniju, to je veoma negativan razvoj događaja. Nadam se da su strane zadužene za pregovore sa Srbijom svesne svega toga.
Glas Amerike: Oslobađanje okrivljenih najverovatnije će biti konačni epilog suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije, četvrt veka pošto je počinjeno. Da li bi internacionalizacija tog slučaja, koju bi inicirale međunarodne organizacije, mogla da bude od bilo kakve pomoći?
Said: To pitanje smo razmatrali unutar Komiteta za zaštitu novinara i sa kolegama iz drugih organizacija, jer su mogućnosti žalbe trenutno iscrpljene pred domaćim sudovima. Srbija je država članica Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Dakle, tu postoji mogućnost za slučaj. Ali, čak i kada sud prihvati slučaj - za konačnu presudu su obično potrebne godine, ako ne i decenije. Stvari zaista deluju prilično beznadežno. Želim da napomenem da je Srbija, jedno vreme, hvaljena zbog osnivanja komisije koja je okupljala članove različitih delova društva: novinara, zagovornika slobode medija, i pripadnika ministarstva unutrašnjih poslova. To telo bavilo se slučajevima nekažnjenih ubistava novinara u Srbiji - koji nije zanemarljiv. Ubistvo Slavka Ćuruvije bio je jedan od njihovih prvih slučajeva. Sećam se vremena kada je CPJ iznosio pohvale na račun Srbije zato što je započela tu jedinstvenu praksu. Međutim, uverili smo se da je sada sve izokrenuto. Namera i inicijativa ispostavile su se kao potpuno neuspešne. Nema pravde na vidiku u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije.
