Kao i svi drugi maturanti u Americi, mladi iz generacije koja završava srednju školu Njutaun 2024. znaju da će imati pomešana osećanja na ceremoniji dodele diploma - uzbuđenje zbog polaska na koledž ili početka karijere i tugu što napuštaju svoje drugove i zajednicu.
Ali za oko 60 od 330 dece koja u sredu dobija maturske diplome, ceremonija donosi dodatni emotivni teret, zato što su preživeli jednu od najtežih školskih pucnjava u američkoj istoriji, i što znaju da neki od njihovih drugara iz razreda neće izaći na binu sa njima. Dvadeset učenika prvog razreda i šestoro prosvetnih radnika je ubijeno u osnovnoj školi Sendi Huk 14. decembra 2012.
Žrtvama će biti odata počast na ceremoniji, ali detalji još nisu objavljeni.
Uskoro, preživeli iz škole Sendi Huk napustiće zajednicu koju mnogi zovu svojim "mehurom" zato što ih je štitila od spoljnog sveta. Petoro njih je za Asošijeted pres govorilo o svojoj maturi, planovima za budućnost i tome kako tragedija i dalje utiče na njihov život.
"Oni će biti tu, sa nama"
“Mislim da smo svi izuzetno uzbuđeni zbog mature", kaže 17-godišnja Lili Vasilnek koja je bila u učinioci niz hodnik od mesta gde su ubijeni njeni vršnjaci. "Ali ne možemo da zaboravimo - da ceo jedan deo našeg razreda nije tu. Tako da idemo na proslavu sa veoma pomešanim osećanjima - trudimo se da budemo uzbuđeni zbog toga što smo ostvarili, cilja na kome smo vredno radili, ali takođe mislimo na one koji ne mogu da to podele sa nama, a trebalo bi da su tu."
Ema Erens je jedna od 11 dece iz učionice 10 koja je preživela napad. Ona i drugi učenici uspeli su da pobegnu kada je naoružani napadač zastao da napuni pušku, a drugi učenik, Džesi Luis, povikao svima da beže. Džesi nije uspeo da pobegne. Petoro dece i oba nastavnika u sobi su ubijeni.
“Definitivno će tu biti puno različitih emocija", kaže Erens, koja sada ima 17 godina. "Jako sam uzbuđena što završavam srednju školu i počinjem naredno poglavlje života. Ali takođe sam veoma tužna, što izlazim na tu binu sama... Volela bih da verujem da će biti sa nama, da će sa nama preći preko te bine."
18-godišnja Grejs Fišer je bila u drugoj učinioci, zajedno sa Elom Siver i Lili Vasilnek. Do Božića je bilo ostalo samo 11 dana, u školi je vladalo praznično razpoloženje a deca su se radovala što će praviti kućice od medenjaka tog dana.
“Koliko god da smo se trudili da imamo normalno detinjstvo i normalno srednjoškolskoo iskustvo, nije bilo normalno", kaže Fišer. "Ali iako fali tako veliki deo našeg razreda, kao što je Lili rekla, mi i dalje završavamo srednju školu. Želimo da budemo obični tinejdžeri koji će izaći na binu, primiti svoju diplomu i osećati da imamo razloga za slavlje što smo dogurali do ovog trenutka".
Odlazak od kuće i izlazak iz "zaštitnog mehura"
Mnogi od preživelih kažu da i danas žive sa traumama tog dana: na glasne zvukove i dalje skaču sa svojih sedišta, a neki stalno gledaju gde je izlaz iz prostorije u kojoj se nalaze. Mnogi su godine proveli na terapiji, lečeći se od postraumatskog stresa, depresije i anksioznosti.
Grad je pružio niz usluga porodicama. Zvaničnici su ih zaštitili koliko su mogli od medija i neznanaca, a učenici kažu da će odlazak iz tako zaštitnički nastrojene zajednice istovremeno biti težak i donekle - oslobađajući.
“U Sendi Huku, to što se dogodilo nekako uvek lebdi nad nama", kaže 17-godišnji Met Holden, koji je bio u učionici pored one gde se odigrala pucnjava. "Mislim da to što odlazimo i možemo da stvorimo nove uspomene i upoznamo nove ljude, iako ćemo biti više izolovani kad smo daleko od ljudi koji imaju priče slične našoj, imaćemo veću slobodu da napišemo sopstvenu priču... I da ne dozvolimo da taj jedan događaj, koji se odigrao dok smo bili vrlo mali - definiše ceo naš život."
Ema Erens kaže da se oseća nervozno što napušta Njutaun, ali misli da je to neophodno da bi započela novo poglavlje života.
“Definitivno mi se čini da smo zaglavljeni u istom sistemu gde smo bili zaglavljeni proteklih 12 godina", kaže ona.
“Što se mene tiče, definitivno će biti bolje što ću moći da se oslobodim tog sistema i postanem osoba za sebe, umesto da stalno budem dete iz Sendi Huka", kaže Erens.
Fišer deli to raspoloženje, i kaže da, iako će joj biti teško da napusti grad i prijatelje sa kojima je odrasla, da će steći nove prijatelje i izgraditi novu zajednicu dok bude studirala na koledžu.
“Sendi Huk će uvek biti deo mene", dodaje.
Tragedija koja je pokrenula aktivizam
Svih petoro maturanata su aktivni članovi Saveza za akciju mladih Njutauna i učestvuju u njenim inicijativama borbe protiv oružanog nasilja. Kažu da žele da spreče pucnjave putem kontrole oružja i drugih mera. Prošle nedelje, nekoliko njih se srelo sa potpredsednicom Kamalom Haris u Beloj kući da bi govorili o svom iskustvu i zatražili promene.
Kažu da ih je pogibija vršnjaka motivisala da postanu aktivisti, i da nameravaju da to budu i posle srednje škole.
18-godišnja Ela Siver kaže da se zbog saradnje sa Savezom oseća manje bespomoćno. Planira da studira psihologiju na koledžu i postane terapeut, u nameri da drugima pomogne na način na koji je sama dobila pomoć.
“To što se oglašavam, što sarađujem sa tim sjajnim ljudima u pokušaju da pokrenemo promene zaista daje smisao traumi koju smo svi bili primorani da iskusimo", ističe Siver. "Tako se osećamo da nešto preduzimamo. Jer to i radimo. Borimo se za promene i nećemo stati dok ne dobijemo to što tražimo."
Erens planira da studira političke nauke i pravo, u želji da postane političarka ili advokatica za građanska prava.
Fišer se takođe nada da će postati advokatica za građanska prava. Holden želi da studira političke nauke i da se zalaže za promene politike o oružju.
Vasilnek, za to vreme, još nije odlučila šta će joj biti glavni predmet studija, ali kaže da planira da se oglašava protiv oružanog nasilja.
"Znala sam da želim da učinim nešto više od kad sam bila mala, od momenta kada se tragedija dogodila", kaže Lili. "Želela sam da tako užasnu stvar pretvorim u nešto više, da ne bude da su ta deca i nastavnici stradali uzalud. Naravno da je to što im se dogodilo užasno, i nikada nije smelo da se dogodi. Ali što se mene tiče, iz svega toga je moralo da proistekne nešto veće i više, jer bi u protivnom sve bilo uzalud".
