Zadatak industrijskih dizajnera je da svakodnevne predmete, od putnih torbi do mobilnih telefona, učine privlačnim i funkcionalnim. Ali nova generacija dizajnera uči ne samo to već i kako da kreira proizvode koji su ekološki prihvatljivi.
Većina artikala široke potrošnje ima ograničen vek trajanja, koji se najčešće završava na smetlištu. Ali to je ekološki pogrešno. Grupa studenat industrijskog dizajna na Univerzitetu zapadnog Vašingtona, dobila je nedavno zadatak da od industrijskih otpadaka kreira proizvode koji bi bili ne samo lepi i korisni, već bi mogli i da se recikliraju. Jedna od prvih stvari koje su naučili bilo je da treba dobro razmisliti kada se koriste dva različita materijala. Studentkinja Rejčel Bjarnason:
”Ako materijal pogodan za reciklažu, kao što je aluminijum, spojite sa plastikom koja to nije - odjednom imate proizvod koji ne može da se reciklira.“
Ona kaže da su iz tog razloga morali da izbegavaju jake lepkove, koji ionako u atmosferu oslobađaju otrovne hemikalije.
Student Set Taker hteo je da dizajnira narukvicu od kineskih štapića koji se koriste kao pribor za jelo.
”Saznao sam da se u Japanu i Kini svake godine baca milijardu parova takvih štapića. Čitave šume se seku da bi se pravili štapići za jelo.“
Od nekih lokalnih restorana zatražio je dozvolu da postavi korpe za prikupljanje odbačenih štapića.
”U nekim restoranima gledali su me kao da sam pomerio pameću, ali drugi su bili ”kul“ i odmah su mi rekli da je to sjajna ideja.“
Taker je dezinfikovao prikupljene štapiće, skratio ih i peskarenjem ih pretvorio u drvene perle nepravilnih oblika. Zatim ih je nanizao, zajedno sa prirodnim tirkiznim i drugim afričkim perlama, i pretvorio u narukvice.
Drugi studenti napravili su saksije od novinske hartije, podložne biodegradaciji, ili priveske za identifikaciju prtljaga napravljene od starih kreditnih kartica. Rejčel Bjarnason, iskoristila je otpatke od tkanine i veštačkog krzna za pravljenje obuće za bebe.
”I tako sam od svih ovih materijala, koji bi inače bili bačeni, napravila šarene čizmice za bebe.“
Neki lokalni butici prihvatili su da ponude njihove proizvode kupcima. Suzen O’Šej je vlasnica butika Goods For The Planet:
”Rado smo to učinili jer je jedan od naših ciljeva da prodajemo lokalno proizvedenu robu i tako podstičemo lokalnu privredu.“
O’Šej nam je pokazala i druge stvari: poklopce za zidne prekidače napravljene od starih saobraćajnih znakova, brijače sa drškama od starih četkica za zube i novčanike od tkanine za brodska jedra. Ona kaže da su proizvodi studenata industrijskog dizajna bili pravi hit među kupcima. Rejčel Bjarnason dodaje da proizvodi od recikliranih materijala moraju da budu barem toliko lepi i privlačni kao industrijski izrađena konkurencija.
”Proizvod ipak mora da bude lep i prijatan na dodir, kako bi ljudi poželeli da ga kupe. I pored najbolje želje da čuvate prirodu to vam neće poći za rukom ako napravite nešto što niko neće da kupi.“