Bela kuća je saopštila da je odobrila isporuku oružja Kosovu, što je izazvalo snažne reakcije u Srbiji. Naš saradnik Đorđe Putić upitao je profesorku politikologije na Norveškom univerzitetu nauke i tehnologije, u Trondhajmu, Sabrinu Rame, kakve posledice bi ta odluka mogla da ima na stanje u regionu.
Rame: Mislim da mnogo toga što se trenutno događa u Srbiji ima veze sa unutrašnjom politikom i željom premijera Koštunice da se vrati na taj položaj. To ne znači da isporuka američkog oružja ne bi mogla da ima druge posledice, ali mislim da je to Koštunicina najvažnija briga i da je to bio razlog za napad na ambasade i za njegovu oštru retoriku. On želi da se vrati i igra na nacionalističku kartu. S druge strane, proevropske snage su takođe osnovale koaliciju, nudeći orijentaciju ka Evropskoj uniji. Pitanje je da li će Srbi smatrati da će im životi biti bolji ako se približe Evropskoj uniji ili će biti bolji ako se drže stava kojem Koštunica očigledno daje prednost.
Glas Amerike: Do sada samo je tridesetak zemalja priznalo nezavisnost Kosova. Da li to na neki način predstavlja pobedu srpske diplomatije?
Rame: Ja mislim da je to ipak brz tempo. Setite se koliko je bilo potrebno da se priznaju Slovenija i Hrvatska. Posle nekoliko meseci priznalo ih je samo 6 država - među njima baltičke zemlje i zemlje Zakavkazja. Kosovo dobro napreduje u tome, a što je najvažnije priznaju ga širom Evrope, od Irske do Islanda. A to što će imati snage odbrane sasvim je normalno, pogotovu što premijer jedne od susednih država govori onako kako govori Koštunica.
Glas Amerike: Srpska diplomatija se nada da će na neki način preokrenuti ili potkopati nezavisnost Kosova. Realno govoreći šta bi moglo da se postigne sadašnjom strategijom?
Rame: Mislim da će moći da ubede ostatak sveta da su nezadovoljni i ljuti, ali ne verujem da će moći da preokrenu tu odluku. To je gotova stvar. Još pre promene Ustava, 2005. godine, u intervjuima za srpsku štampu govorila sam da je Kosovo već izgubljeno za Srbiju i da bi najpametnije bilo da se pregovara sa te pozicije i osigura da Srbija izvuče neke beneficije - ubrzano učlanjivanje u Evropsku uniju ili u NATO, garantovane investicije ili garantovanu bezbednost za Srbe na Kosovu. Dva od tih intervjua nisu objavljena, a treći je objavljen bez mojih komentara o Kosovu. Put kojim je Srbija krenula, u odnosu na stvarnost na terenu, nije realan.
Glas Amerike: Prošle nedelje Srbi u Kosovskoj Mitrovici sukobili su se sa policajcima UNMIK-a i vojnicima NATO-a. Obe strane sada tvrde da je nasilje orkestrirala druga strana, ali niko nije izneo nikakve dokaze. Šta se događa na severu Kosova?
Rame: Nema sumnje da su u igri i politički i spontani faktori. Čula sam glasine da su neki ljudi bili plaćeni da učestvuju u protestima, ali pronalaženje istine će biti teško. Mislim da je vrlo jasno da, ako bi vlada Srbije saopštila da ne želi nasilje, da priznaje status kvo i da je spremna da pregovara na osnovu toga da je Kosovo steklo nezavisnost, to jest ako bi priznala tu nezavisnost, razmenila diplomatske predstavnike i vratila svoje ambasadore u zemlje iz kojih ih je povukla, nasilje bi nestalo. Ali takođe mislim da postoji barem indirektna odgovornost srpske vlade za događaje u Mitrovici.
Glas Amerike: Neki Srbi sada otvoreno pozivaju na otcepljenje delova Kosova sa većinskim srpskim stanovništvom. Da li je to realno i kakve bi mogle da budu posledice toga?
Ramet: O tome se priča, a od nekih dobro informisanih ljudi čujem da je to istinski plan Srbije. U severnom delu Kosova nalaze se važni rudnici. Privreda Kosova ionako je u lošem stanju, a bez tih rudnika bila bi još lošija. Mislim da sa ekonomske tačke gledišta vlada Kosova ne može sebi da priušti da pregovara o tome.
Glas Amerike: Sjedinjene Države i Rusija očigledno imaju važnije teme za razgovor, ali se Kosovo neprestano pojavljuje kao jedna od njih - na primer na poslednjim razgovorima ministara inostranih poslova i odbrane, u Moskvi. Da li će dve sile ikada rešiti svoja razmimoilaženja na Balkanu?
Rame: Pitanje američko-ruskih odnosa zavisiće od toga kakav će biti odnos Putina i Medvedeva. Ne možemo da podrazumevamo da je Medvedev identičan Putinu. Takođe, mnogo će zavisiti od ishoda američkih predsedničkih izbora i prioriteta novog predsednika. Ali bez obzira na sve to, jasno je da će zapadni Balkan ostati područje od visoke strateške važnosti i za NATO i za Rusiju. Obe strane imaju u njemu znatne interese. Sve dok Amerika i Rusija budu rivali, zapadni Balkan će biti područje na kome će to rivalstvo biti izraženo. Ali to rivalstvo ne mora uvek da se izražava na neprijateljski ili opasan način, već i na neviniji način, preko ekonomskih ulaganja. Na primer, poznato je da privatni ruski kupci kupuju mnoge nekretnine i infrastrukturu u Crnoj Gori. Gazprom je potpisao ugovor o ekonomskoj saradnji sa Srbijom. Grčka značajno ulaže u Makedoniju. Može se pretpostaviti da će se Rusija, Sjedinjene Države i druge zemlje nadmetati u tom području više na ekonomski, a manje na vojni način, odnosno vojnom retorikom koja bi podizala tamošnju temperaturu. Na primer, Hrvatska ne brine da bi mogla da bude uvučena u neki sukob oko Kosova, ali nestabilna situacija u tom području uticala je na to da je u poslednje vreme broj Hrvata koji podržavaju učlanjivanje u NATO osetno porastao. To je bio uticaj Kosova.