Ekonomske sankcije su često zlatna sredina između indiferentnosti i direktne intervencije protiv problematične vlade. Međutim ponekad je pružanje šargarepe kao ekonomske pomoći efikasnije oruđe za ubeđivanje vlasti da promene svoju politiku, od štapa ekonomskih sankcija.
Objavljivanje rata je najčešće poslednja opcija za političke idere u pokušaju pritiska na vlade zemalja da promene određenu politiku.
Zbog toga se radije okreću sankcijama kao instrumentu za vršenje pritiska na lidere – kao npr. u slučaju Irana gde SAD i druge zapadne zemlje zahtevaju od Teherana da odustane od nuklearnih ambicija.
Ted Gelen Karpenter iz Kejto instituta u Vašingtonu međutim smatra da sankcije često nemaju nikakvog efekta.
«Istorijski gledano, i unilateralne i ad hok i bilateralne sankcije pokazuju slabe rezultate. One jako retko postižu cilj, a pogotovo kada su usmerene protiv režima od kojeg se zahteva da odustane od politike visokog prioriteta.»
Sa druge strane, ekonomska stimulacija ili pružanje pomoći postižu bolje rezultate.
Pošto je Pakistan izvršio nuklearne probe 1998., SAD su uvele sankcije koje je trebalo da zaustave trku za nuklearnim naoružanjem na Indijskom potkontinentu.
Pakistanci su pronašli brojne načine da zaobiđu omražene sankcije. General major u penziji Džamšed Ajaz Kan je na čelu Instituta za regionalne studije u Islamabadu.
«Za vreme tih sankcija sam radio u odeljenju za odbrambenu proizvodnju. One jesu imale dejstvo, ali ne u tom momentu zato što se uvek našao neko ko je prodavao stvari. Ali preživeli smo i to prilično dobro.»
Vašington je ukinuo sankcije protiv Pakistana posle napada na kule svetskog trgovinskog centra 11. septembra 2001., u nadi da će time pridobiti podršku Islamabada u borbi protiv terorizma. Sa prilivom vojne i ekonomske pomoći, Pakistan je počeo da sarađuje i hapsi ekstremiste.
Stručnjak za sankcije Geri Hafbauer iz Pitersonovog instituta za međunarodnu ekonomiju kaže da nova taktika bolje služi američkim interesima.
«Pakistan nam je pružio ogromnu pomoć u borbi protiv al Kaide i sa problemima u Avganistanu. Ako pogledate kakva je alternativa, a to je neprijateljski Pakistan koji je i dalje nestabilno područje, videćete da su stvari mnogo bolje nego što bi to bio slučaj da smo u lošim odnosima.»
Libija je primer zemlje u kojoj je ukidanje međunarodnih sankcija i ponovno uspostavljanje trgovinske saradnje pomoglo da se promeni zvanični stav vlade.
Međunarodne sankcije su Libiji uvedene kada je potvrđeno da je odgovorna za terorističke napade, a između ostalog i za podmetanje bombe na PanAmovom letu 1988. godine gde je poginulo 270 ljudi.
Vašington je 1996. godine pojačao sankcije, ali je Libija na kraju pristala da isplati odštetu rođacima žrtava terorističkih napada. Libijski vođa Moamer Gadafi je 2003. godine pristao i da obustavi program za proizvodnju oružja za masovno uništenje.
Ali Audžali, libijski ambasador u Vašingtonu kaže da je nuklearni program izgubio značenje kada se zemlja susrela sa mogućnošću ukidanja sankcija.
«Prioritet libijske vlasti je bio da se oslobodi tih sankcija, ne samo zbog toga što su otežavale svakodnevni život već i zbog političkih komplikacija. Mislim da su obe strane shvatile da za 25 godina neprijateljskih odnosa nije postignuto ništa, a da smo postigli mnogo za 4 godine od kada su se odnosi promenili».
Severna Koreja je još jedan zemlja kojoj Vašington za prekid nuklearnog programa nudi šargarepu u vidu ekonomskog podsticaja kao alternativu štapu koji predstavlja nastavak sankcija. Prema sporazumu, američka pomoć će krenuti ka severu zemlje čim se onesposobe ključna postrojenja u nuklearnoj elektrani Jongbjon.
I dok je takva vrsta pomoći odlična ponuda, ono što više privlači vlade mnogih zemalja su dobri izgledi za buduću trgovinsku saradnju. Ted Gelen Karpenter iz Kejto instituta.
«Indirektna ekonomska pomoć je obično manja šargarepa nego pristup velikim tržištima, kao što su američko ili evropsko.»
Iako neki veruju da su ove alternative možda efikasnija politička sredstva za primoravanje pojedinih režima da promene svoje ponašanje, nije verovatno da će vlade odustati od sankcija kao vida medjunarodnog pritiska.
