Sankcije su postale često sredstvo inostrane politike u brojnim pokušajima Sjedinjenih Država da sruše nedemokratske režime ili spreče preteće akcije. Te mere ne postižu uvek svoj cilj, naročito u slučajevima Irana, Burme i Kube. Izrael i njegovi saveznici optužuju ekstremiste Hezbolaha za početak rata 2006. sa Izraelom. Predednik Buš je rekao da odgovornost takodje dele sa jednim od glavnih pomagača Hezbolaha, Iranom.
«Režim u Iranu snabdeva Hezbolah novcem, oružjem i obučava ih».
Sjedinjene Države drže pod sankcijama Iran više od 20 godina, u naporu da spreče njegovu sposobnost da kupuje oružje i snabdeva terorističke grupe u regionu. Medjutim, čak i danas, američki zvaničnici kažu da je Hezbolah i dalje smrtonosna sila, delom zahvaljujući podršci iz Irana. Ted Gejlen Karpenter iz Kejto instituta u Vašingtonu kaže da postoji granica do koje Sjedinjene Države mogu da samostalno dostignu ciljeve.
«Jednostrane sankcije obično uspevaju samo ako zemlja koja uvodi sankcije ima ogromnu ekonomsku nadmoć nad zemljom koja je meta».
Stručnjaci kažu da je to možda bio slučaj 1979. kada su Sjedinjene Države, prvi put zamrznule imovinu povezanu sa iranskom revolucionarnom vladom. Danas su, rastuće cene nafte ojačale iransku vladu, uprkos zabrani američkim naftnim kompanijama da investiraju u Iran. Geri Hafbauer iz Pitersonovog instituta za medjuanordnu ekonomiju kaže da su iranske zalihe nafte bile ključne za preživljavanje iranske vlade i njenog nuklearnog programa.
«Oni imaju mnogo novca i bilo kakve sankcije koje im uvedemo su neznatne u odnosu na tu količinu novca».
Savet bezbednosti Ujedinjenih Nacija nedavno je odobrio pojačane sankcije protiv Irana zbog njegovog odbijanja da prekine obogaćivanje uranijuma. Iranski trgovinski partneri Rusija i Kina, podržale su tu meru ali su odbile predloge o još snažnijim merama. Hafbauer kaže da su nesuglasice izmedju zapadnih saveznica i azijskih partnera omogućile Iranu da i dalje sprovodi svoje nukalerne ambicije.
«Iran dobija tihu ali sasvim odredjenu podršku od Rusije i Kine – velikih sila, koja svakako ima efekta,» ističe Hafbauer.
U slučaju Burme, sankcije Sjedinjenih Država i Evropske Unije bile su usmerene protiv vojne vlade zbog represije i kršenja ljudskih prava. Masovne demonstracije budističkih sveštenika i gradjana prošlog septembra, dovele su u pitanje vojni režim. Ali nasilno slamanje pro-demokratskih aktivista pokazalo je čvrstu kontrolu. Kritičari kažu da 10 godina sankcija nije učinilo ništa da olakša patnje burmanskog naroda i da su mere zapravo nanele štetu civilima, pre nego vojnoj vlasti. Aung Din, politički direktor američke Kampanje za Burmu u Vašingtonu kaže da će se mnogi Burmanci suočili sa teškim uslovima dok njihova vlada ne promeni kurs.
«Oni znaju da uvodjenje sankcija od strane Sjedinjenih Država i drugih zemalja vojnoj hunti ima dobre namere u cilju uvodjenja demokratije u Burmi. Oni shvataju i znaju koliko mogu da se žrtvuju, i oni se žrtvuju».
Nijedne sankcije Sjedinjenih Država nisu trajale toliko dugo kao zabrana trgovine i putovanja na Kubu. Posle 46 godina sankcija, komunističko vodjstvo na ostrvu je i dalje na vlasti, a američka politika postala je stalna meta kritika. U Majamiju, neke kubanske izbeglice počele su da dovode u pitanje embargo ističući da on samo šteti običnim Kubancima na ostrvu. Oni se protive zakonu iz 2004. koji je uveo ograničava Kubancima u Americi u pogledu slanja pomoći i poseta porodici na ostrvu. Alvaro Fernandez je na čelu kubansko-američke Komisije za porodična prava. On kaže da ta pravila razdvajaju porodice i onemogućavaju ključna sredstva za Kubance.
«Njihovi argumenti su da to pomaže kubanskoj vladi. Meni je važnije da pomognem svojoj porodici,» kaže on.
Sa nedavnom predajom ovlašćenja sa Fidela Kastra na njegovog brata Raula, neki su počeli da dovode u pitanje budućnost sankcija. Američki zvaničnici tvrde da bi ukidanje embarga sada moglo da izgleda kao nagrada kubanskoj vladi za sprovodjenje svoje anti-demokratske politike. Iako nisu savršene, neki navode da sankcije ostaju jedno od nekoliko orudja koje Vašington može da koristi kao pritisak na kubansku vladu da promeni svoju politiku. Endi Gomez je profesor Univerziteta u Majamiju.
«Ne mislim da bih, sa akademske tačke gledišta, bio spreman da se odreknem svoje poslednje mere, koliko god ona slaba bila, bez da nešto ne zatražim za uzvrat,» navodi Gomez.
Američki zvaničnici kažu da prepoznaju potrebu da sankcije budu efikasnije, ali da ne žele da ih odbace kao oruđe inostrane politike u skorijoj budućnosti.
