Detektivske televizijske serije odavno su jedan od najvažnijih sadržaja američkog televizijskog programa. Ali poslednjih godina u njima se sve češće pojavljuju snimci masakriranih žrtava, objekata isprskanih krvlju i tela u mrtvačnicama. Rad stručnjaka za sudsku medicinu gotovo da je postao zanimljiviji od rada detektiva.
Na Univerzitetu države Tenesi, u Noksvilu, nalazi se jedna od najneobičnijih laboratorija u svetu - Antropološka istraživačka laboratorija. Postdiplomci koji rade u njoj nazivaju je jednostavno Farma tela. Nedaleko od zgrade grupa njih pažljivo uklanja lišće i grančice sa tla, na ivici pošljunčane staze, tragajući za nekoliko koščica ljudskog skeleta. Studentkinja Kejt Driskol beleži u blok svaku otkrivenu koščicu, dok ih njen kolega Brenon Halsti stavlja u plastičnu vrećicu.
”Za sada sve ide dobro. Nedostaje nam oko pet do deset kostiju prstiju i zglavka, što nije loše. Obično nedostaje znatno više distalnih falangi, odnosno vrhova prstiju. Sitni su pa se lako gube.“
U traganju za koščicama studenti koriste zidarske mistrije uklanjajući tanke slojeve zemlje, koju zatim prosejavaju kroz metalno sito. Zadah truleži sve je snažniji i posetilac uskoro primećuje da ispod okolnog drveća leži još mnogo ljudskih tela. Studenti nam kažu da trenutno, na površini od oko pola hektara, leži više od 160 leševa, u različitim stadijumima raspadanja. Prizor je zastrašujući, ali Kejt Driskol kaže da je ipak najteže podneti smrad.
Nije tako strašno kao što bi se očekivalo. Ali na vrhuncu leta, kada imamo sveže raspadnuta tela, postaje prilično teško. Danas nije tako težak dan.“
Kada je otvorena, 1981. godine, Antropološka istraživačka laboratorija bila je jedina ustanova te vrste u svetu, a sada je jedna od samo tri u Sjedinjenim Državama. Njen šef je istraživač Rebeka Vilson.
”Kako se raspadamo? Kako izgledamo u raznim fazama raspadanja? Za neke ljude je to beznačajno, ali za policijske istrage je od ključnog značaja. Ako imamo mrtvo telo staro tri dana moramo da znamo kako izgleda i na osnovu čega možemo da zaključimo da je staro tri dana.“
Studenti koji završe ovaj program rade u policijama širom sveta, dok neki već iskusni stručnjaci dolaze na dodatnu obuku. Rebeka Vilson kaže da laboratorija sarađuje sa policijskim službama na istraživanjima specifičnih zločina.
”Ponekad simuliramo neki scenario - najčešće diferencijalno raspadanje, kada se neki delovi tela raspadaju na neočekivan način. Da li je to prirodno ili zato što je počinilac zločina nešto uradio?“
Naravno, sva ova istraživanja ne bi bila moguća bez redovnog priliva tela. Svi posmrtni ostaci na farmi su zaveštani u naučne svrhe i ta činjenica, kaže Rebeka Vilson, vraća nas na temu popularnih televizijskih serija.
”Program za donaciju tela pokrenuli smo 1981. Te godine dobili smo četiri tela. Prošle godine primili smo 116. Broj donacija je znatno porastao posle 2000. godine, iste one kada su počele da se prikazuju televizijske serije o stručnjacima za sudsku medicinu.“
Rebeka Vilson kaže da svoja tela zaveštavaju ljudi različitog profila - od sudija do učitelja. Kada se telo iskoristi do kraja, studenti sakupe sve kosti i odlažu ih u trajnu istraživačku kolekciju na Univerzitetu države Tenesi.