Posle ciklona u Burmi i zemljotresa u Kini, bio je potreben ogroman humanitarni odgovor vlada tih zemalja. Te gotovo istovremene katastrofe, navele su zemlje iz celog sveta da ponude pomoć pogodjenim područjima. Medjutim, kinesko i burmansko reagovanje na medjunarodnu ponudu humanitarne pomoći i druge ponude iz inostranstava, bilo je veoma različito.
Kad ciklon raznese ionako trošne kuće u burmanskoj delti reke Iravadi ili se zatrese tlo u kineskoj pokrajini Sečuan, rušeći objekte i ostavljajući za sobom hiljade mrtvih i beskućnika u obe zemlje, javi se humanitarni podsticaj za pomoć postradalima. Medjutim, politika se često umeša u humanitarnu pomoć.
Beri Skenlon, bivši visoki funkcioner američke Federalne agencije za pružanje pomoći, kaže da dostava pomoći postradalima od katastrofe, ima politički značaj i za vlasti u pogođenoj zemlji i za zemlje koje daju pomoć.
«Katastrofe pogadjaju sve. A kada probate da dođete i pomognete ljudima, bez obzira da li je u pitanju i neka vlada, vlada domaćin deluje dobro jer pomaže sopstvenom narodu, a to istovremeno pomaže i svima nama na svetskoj sceni, odnosno bilo kojoj zemlji», kaže Skenlon.
Reagovanja burmanske i kineske vlade na katastrofu su bila upadljivo različita. Kina je pokazala do sada nečuvenu otvorenost upućivanjem velike pomoći i humanitarnih radnika u pogodjeni region, u pratnji kineskih i zapadnih novinara, pa i čak kineskog premijera Ven Đijabaoa.
Medjutim, burmanski vojni vladari su u početku odbijali da dopuste priliv bilo kakve strane pomoći ili humanitarnih radnika u zemlju. A kada je pomoć konačno počela da curi – dok je većini radnika i novinara bio zabranjen pristup - vlada je zgrabila sve, insistirajući da sama distribuira. Beri Skenlon kaže da je u pitanju medjunarodna politika.
«Na žalost, izgleda da politička situacija u nekim delovima sveta pomaže ljudima da donose pogrešne odluke i sprečava ih da prime pomoć i pomognu svom narodu kada mu je pomoć očigledno potrebna», kaže Skenlon.
Ričard Olson, profesor političkih nauka na Medjunarodnom univerzitetu Floride, koji je mnogo pisao o tome da reagovanje vlasti na elementarne katastrofe može imati i političku pozadinu, kaže da su kineski lideri savladali teške lekcije posle nekih katastrofa u prošlosti.
«Oni takodje izgleda da imaju veoma mudru i inteligentnu i pronicljivu procenu da mogu da steknu veliki politički kredit kod stanovništva, ako dobro reaguju i otvore se za međunarodnu pomoć”, kaže profesor Olson.
Reagovanje Burme, usmeravano strahom od stranaca, imaće dugoročne posledice.
«Kad se dogodi katastrofa i vlada nije u stanju da reši krizu, to je politički jednako onoj staroj priči u kojoj je car go. Burmansko stanovništvo mora da se pita zbog čega trpi vojnu vladu, ako ona nije u stanju da se nosi sa krizom», kaže Olson.
Lekcije političkih posledica reagovanja na krizu su bile očigledne u Sjedinjenim Državama 2005, kada je uragan Katrina pogodio Meksički zaliv. Uprkos rasprostranjenim kritikama sporog uzvraćanja vlasti na nesreću, predsednik Buš je pohvalio tadašnjeg direktora Federalne agencije za pružanje pomoći, Majkla Brauna.
«Brauni, sjajno obavljaš posao. Direktor agencije radi 24 časa dnevno. Smatram da ćemo, ako sve nije sad savršeno, to ispraviti. Ako ima problema, rešićemo ih», rekao je tada predsednik Buš da bi taj isti Brauni deset dana kasnije podneo ostavku.
«Nema sumnje da su Sjedinjene Države, odnosno Bušova administracija, posle uragana Katrina, kad je shvatila ne samo obim katastrofe, nego i njenu političku cenu, zaista podstakla mnogo usaglašenije reagovanje. Medjutim, ta prva tri - četiri dana su bila pogubna ne samo za žrtve, nego i politički - za Bušovu administraciju», kaže Skenlon.
Analitičari ističu i da strane vlade mogu da steknu političke poene upućivanjem humanitarne pomoći u zemlje koje su možda neprijateljske. Ali to je istovremeno razlog, kako kažu, što neke vlade ne žele stranu humanitarnu pomoć.
