Saradnik vašingtonskog Centra Vudrou Vilson, Džon Sitilides, osvrnuo se u ekskluzivnom razgovoru za Glas Amerike, na američku predsedničku kampanju i na moguću politiku predsedničkih kandidata Baraka Obame i Džona Makejna prema Iraku, Avganistanu i Balkanu.
Sitilidis: Mi smo u početnoj fazi žestoke borbe dva predsednička kandidata - Baraka Obame i Džona Makejna, koja se zasniva na suštinskim razlikama u političkim gledištima. To je najnaglašenija ideološka predsednička trka u poslednjih možda 40 godina, odnosno od vremena liberanog demokratskog predsednika Lindona Džonsona i republikankskog predsedničkog kandidata Barija Goldvotera. Mislim da je prerano govoriti o tome ko bi mogao da bude izabran za predsednika u novembru. Ako američka javnost bude stekla utisak da će Makkejn nastaviti politiku predsednika Buša, i da bi to ustvari bio Bušov treći mandat, to bi išlo u prilog demokratskog kandidata, pošto je sadašnji predsednik nepopularan, ratni izazovi u Iraku i Avganistanu ozbiljni, a ekonomska situacija teška.
Glas Amerike: Kako definišete ideološke razlike izmedju dva kandidata?
Sitilidis: Jedan od najuticajnijih nezavisnih političkih časopisa, "The National Džurnal," proglasio je Baraka Obamu za možda najliberalnijeg člana američkog Senata, daleko liberalnijeg od senatorke Hilari Kliniton ili senatora Teda Kenedija. Mislim da će Džon Makejn pokušati da prikaže Obamu kao političara koji nije u kontaktu sa životom prosečnih Amerikanca, da će on povećati porez, uvesti brojne socijalne programe i izdatke i ublažiti globalno američko prisustvo, umesto pojačavanja, koje Makejn podržava. Makejn se s druge strane zalaže za smanjenje poreza, ograničenje restrikcija na rast ekonomijen i veći uticaj lokalnih i državnih struktura.
Glas Amerike: Kakva će biti politika SAD prema Iraku, Iranu, Avganistanu i pitanju medjunarodnog terorizma?
Sitilidis: To pitanje možda ukazuje na najkritičniju razliku izmedju Obame i Makejna. Obama otvoreno govori da bi razgovarao bez nekih preduslova sa liderima zemalja kao što su Iran, Kuba,Venecuela i Severna Koreja, dok Makejn, kao i Hilari Klinton, smatra da to ne bi bila mudra politika i da bi bilo kakav razgovor trebalo voditi tek posle ispunjavanja određenih uslova i nakon što se ustanovi da su američki interesi zaštićeni. O Iraku, Makejn smatra da bi Amerika trebalo da ostane u toj zemlji dok se ne izvojuje pobeda, a i posle toga kako bi se pomoglo iračkoj vladi da opstane i osigura lokalnu i regionalnu bezbednost. Obama se zalaže za povlačenje svih američkih vojnika u roku od 12 do 16 meseci, mada taj stav nije definitivan, a zatim da se reaguje na krize po potrebi. Medjutim, mnogi smatraju to opasnim kursom za Irak. Sto se tiče Avganistana, Obamin stav nije sasvim jasan, jer on sagledava situaciji u Avganistanu u kontekstu avganistansko-pakistanskog regiona, u kome, kako smatra, treba pronaći i kazniti Osamu bin Ladena i ako je potrebno sprovoditi napade i na teritoriju suverenog Pakistanu, što bi moglo da izazove neprijateljsko reagovanje Islamabada. Makejn se zalaže za istu stvar, ali ukazuje da bi to radio ne sam, već sa saveznicima i ne na agresivan, već diplomatski način. To zvuči kontradiktorno u svetlu dosadašnjeg stava Makejna prema Iraku.
Glas Amerike: Šta bi Evropska unija i balkanski region, uključujući Sribiju, mogli da očekuju od jednog ili drugog američkog predsedničkog kandiata?
Sitilidis: U ovom momentu ne vidim kritičnu razliku u spoljnoplitičkim stavovima dvojice kandidata prema EU. I Obama i Makejn se zalažu za snažno savezništvo sa Unijom i NATO-om o raznim pitanjima, uključujući borbu protiv terorizma, kako na Bliskom istoku, tako i u Evropi. Glavni cilj je da se ojačaju bilateralni odnosi ne samo sa EU kao blokom, već i zasebno sa ključnim evropskim zemljama, što izgleda da već čini i sam predsednik Buš, koji je upravo posetio neke od tih zemalja. Medjutim, što se tiče Balkana i Srbije tu postoje razlike. Naime, srpska zajednica u Obaminoj državi, Ilinoisu, je relativno jaka i pomogla je da Obamini ljudi za sada gledaju sa više razumevanja na pitanje odnosa Srbije prema Evropskoj uniji, Kosovu, itd.. Makejn nije zauzeo odredjeniji stav prema Srbiji, mada je ranije pružio podršku humanitarnim vojnim akcijama, kao i intervenciji na Kosovu, i podržao nezavisnost te pokrajine. Medjutim, u poslednje vreme, Makejnov tabor govori o potrebi uravnoteženijeg pristupa prema Srbiji i Kosovu i ne osećam neki antisprski stav kod njega, mada mislim da bi trebalo bolje da se upozna sa srpskom problematikom, a na tome bi mogli da porade američki Srbi i lobističke firme koje je Srbija angažovala.