U rubrici Fokus, novinar Glasa Amerike Viktor Morales ispituje fakotre koji su doprineli onome što stručnjaci često nazivaju "američka izuzetnost".
Mnogi analitičari slažu se da SAD poseduju sve osobine naprednih industrijalizovanih društava, uz izuzetak da nemaju vodeću socijalističku partiju na nacionalnom nivou.
"Amerika je umnogome drugačija od ostalih zapadnih demokratija".
Geri Marks sa Univerziteta Severna Karolina ukazuju na ono što stručnjaci često nazivaju "Američkim ubeđenjem", a odnosi se na ideale jednakosti, kretanja društva, oslanjanja na sebe i ograničenu vladu, koju su Amerikanci imali otkad su proglasili nezavisnost od Velike Britanije 1776. godine.
"Iako se često žalimo na veliičinu vlade i pokušavamo da je minimalizujemo – ukoliko pogledate na svim nivoima – to je najmanja vlada u zapadnom svetu. Ono što imamo u SAD je kultura koja naglašava individualizam i antietatizam, a uloga vlade u ovom društvu je mnogo manja nego, primera radi - u Evropi".
Sa svakim novim talasom imigranata, ljudi iz svih krajeva sveta usvajaju američke vrednosti, koje, slažu se mnogi stručnjaci, ne idu baš u korak sa tradicionalnim socijalizmom. Međutim, pred početak Prvog svetskog rata, teški uslovi za život i rad u američkim gradovima doprineli su da se utre put socijalizmu. Pre skoro jednog veka, 1912, predsednički kandidat Socijalističke partije Judžin Debs osvojio je šest odsto glasova na izborima, a postojale su i stotine socijalista izabranih na zvanične pozicije u gradovima širom zemlje. Međutim, stranka je imala svoje probleme.
"Socijalisti, koji su bili mala treća partija, nisu imali puno da ponude".
Politikolog Geri Marks dodaje:
"Ono što su mogli da ponude jeste ideološka čistoća. Mogli su da ponude putokaz u drugačije društvo, ali radnički sindikati su bili zarobljeni u motou 'ovde i sada'".
Za razliku od socijalista koji su bili utopisti i sumnjičavi prema vodećim političkim strankama, radnički sindikati u prinicipu su sarađivali sa demokratama i republikancima kako bi dobili više plate i bolji životni standard.
Prema tvrdnjama Bendžamina Ginsberga, direktora Centra za proučavanje američke vlade na Univerzitetu Džons Hopkins, radnici su bili više zainteresovani za ekonomska nego politička pitanja.
Ekonomski uspon 1930-ih dao je mnogim socijalistima nadu da je došlo vreme za radničke partije u SAD. Međutim, kaže Ginsberg, bilo je suviše kasno.
"Tokom perioda velike depresije i ekonomskog kraha, bilo je više mogućnosti za osnivanje radničkih partija. Međutim, sa pojavom Frenklina Ruzvelta i njegove koalicije Nju Dil /New Deal/, radnička klasa je postala toliko velika sila unutar Demokratske stranke, da većina njihovih lidera nije videla prednost u osnivanju svojih partija".
Radnički sindikati bili su vrlo aktivni u promovisanju učešća glasača u okviru američkog dvopartijskog sistema. A od Velike depresije, organizovana radnička klasa u načelu je podržavala Demokratsku stranku, koja je prihvatila mnoge ljude s leve strane američkog političkog spektra.
"Socijalisti nikad nisu zaista shvatili logiku američkog političkog sistema".
Politikolog Geri Marks ukazuje da, za razliku od tradicionalnog parlamentarnog sistema, koji ističe kandidate koji dobiju većinu glasova na izborima, politiku u SAD karakteriše da jedan kandidat jednostavno dobije više glasova od svog rivala.
"Parktično, to znači da treća partija nema nikakve šanse da dobije predstavnika na nacionalnom nivou u SAD. Zato je logično da svako pokuša da napravi najširu moguću koaliciju, a da bi to uradio, to znači da u normalnim uslovima mora da se manje oslanja na ideologiju, i da se dopadne što većem broju različitih grupa".
Od Građanskog rata, dve vodeće američke partije, demokrate i republikanci, osvajle su zajedno oko 95 odsto glasova na nacionalnim izborima i ne očekuje se da se taj trend promeni uskoro. Sve dok SAD ostaju "izuzetne" u svojoj politici, postoji gotovo ujedinjeno mišljenje među stručnjacima da će održiva socijalistička partija ostati samo nada malobrojnih.