Mali je broj
zajednica na svetu koje su starije od Samarićana. Već gotovo 3.000 godina oni
žive u izolaciji. Medjutim sada, dok
njihov broj opada, neki se okreću spoljnom svetu kako bi popunili svoje
redove.
Već gotovo 3000 godina, Samarićani su se molili ovde na brdu Gerizim, u blizini Nablusa, na Zapadnoj obali. Te molitve, na hebrejskom i aramejskom jeziku svojevremeno je izgovaralo preko milion Samarićana. Sada ih ima svega 750, na Gerizimu i u izraelskom mestu Holon. Ove ruševine sa kojih se pruža pogled na Zapadnu obalu su sve što je ostalo od drevnog samarićanskog hrama. Samarićani koji žive ovde u Kirjat Luzi, na Gerizimu, su potomci Jevreja koji su izbegli prisilno preseljenje u Vavilon, nakon što su Asirci zauzeli ovo područje 721. godine pre naše ere.
Samarićani su danas stešnjeni izmedju Palestinaca u Nablusu i Jevreja u susednim naseljima. Izolacija je ostavila svog beleg. Učestali brakovi osoba u bliskom srodstvu doveli su do urodjenih fizičkih mana kod mnogih Samarićana. Ovaj dečak i njegov deda, Elazer Sadaka, kažu da su direktni potomci Arona, Mojsijevog brata. Sadaka je visoki samarićanski sveštenik. On kaže da njegova porodica ovde živi oko 150 generacija, ali se složio da dopusti svojim saplemenicima da se žene i udaju van svoje zajednice kao način da je spasu:
«Pošto sam sveštenik, dao sam im dozvolu da stupaju u brak sa kim hoće kako bi se pročistila krv. Takodje je problem što medju nama nema dovoljno žena.»
Sadakin sin Jair trebalo je da sledi samarićansku tradiciju i oženi se svojom rodjakom. Medjutim, Jair ima dva gluvonema brata. Stoga je otkazao venčanje i oženio se Aleksandrom, mladom ženom iz Ukrajine.
«Pošto imam dva gluvonema brata, doneo sam odluku da ojačam naše pleme,» kaže on.
Aleksandri nije bilo lako da se preseli na brdo Gerizim.
«Žene iz ove porodice su me vrlo dobro prihvatile. Sada ovde imam familiju, ali mi zaista nedostaje moja porodica iz Ukrajine.»
Aleksandra i jedna žena iz Rusije su jedine strankinje koje su se do sada udale u ovoj zajednici. Još nekoliko žena iz Rusije i Ukrajine udalo se za Samarićane u izraelskom mestu Holon. Sada je tu i nekoliko novih beba, koje su sve zdrave.
Sve u svemu ima četiri Samarićanska muškarca na svake tri žene. Na brdu Gerizim, ta razmera je možda dva prema jedan u istoj starosnoj grupi. Neki Samarićani se nikada ne žene, dok uprkos tome, neke Samarićanke kažu da brak van zajednice nije odgovor.
Naval ukazuje da mladi ljudi mogu da se podvrgnu testu pre nego što stupe u brak, ili - u slučaju žena, čak i dok su u drugom stanju, i tako smanje rizik od radjanja defektne dece. Ona ističe da stranci ne mogu da razumeju samarićansku kulturu.
«Mislim da je dolazak ovih žena u naše pleme daleko više negativan nego pozitivan, jer mi - dok rastemo učimo o našoj tradiciji, a ove žene neće biti u stanju da objasne našu kulturu svojoj deci.»
Strankinje moraju da žive sa Samarićanima šest meseci pre nego što se ožene – kako bi se videlo da li mogu da usvoje samarićanske običaje, poput izolacije od drugih tokom menstrualnog ciklusa.
Izolacija i samoća su problem za autsajdere. Medjutim, s obzirom na manji broj žena, muškarci iz ovog drevnog plemena će verovatno nastaviti da tragaju za suprugama van svoje zajednice.
