Više od stotinu filmova iz svih krajeva sveta prikazano je protekle nedelje u
Vašingtonu u okviru 17-og godišnjeg Festivala ekološkog filma. Publika
je imala prilike da pogleda igrane, dokumentarne pa čak i animirane
filmove koji skreću pažnju na raznovrsne probleme u sferi zaštite
prirodne sredine.
Na festivalu je prikazano 136 filmova iz 34
zemlje, od dokumentaraca medjunarodno priznatih autora do studentskih
filmova. Stanje okeana je bila velika tema ovogodišnjeg festivala, a
njom se bave dokumentarni filmovi kao što je „Cuttlefish: The Brainy
Bunch“ (Sipa-pametna vrsta)
Kada je festival ekološkog filma
prvi put organizovan pre 17 godina, nije imao veliku publiku. Danas je
teško pronaći prazno sedište u dvoranama koje prikazuju te filmove. Flo
Stoun je osnivač i predsednica festivala.
„Važna stvar se
dogodila kada je „Nezgodna istina“ postao tako istaknuti film.
Prikazivan je u bioskopima, gledan u DVD formatu, osvojio je Oskara i
naravno, bivši potpredsednik Al Gor je osvojio Nobelovu nagradu. Film
je eliminisao pitanje da li ekološki film može da bude popularan i
izazove interesovanje", kaže ona.
Većina prikazanih filmova su
dokumentarci ali su tu takodje igrani, eksperimentalni i animirani
filmovi kao što je španska produkcija „Duh šume“ (Spirit of the
Forest).
„Ljudi misle da je festival ekološkog filma sigurno
pun ozbiljnih filmova sa zvučnim temama i tačno je da se ovde
razmatraju pitanja stanja vode, okeana, zagadjenosti, seče šuma,
prenaseljenosti i urbanih centara. Ali takodje postoje filmovi koji su
izuzetno duhoviti i koji ljude vode u predele koje inače nikada ne bi
posetili“, ističe predsednica festivala Flo Stoun.
Više od 60%
filmskih autora došlo je da predstavi svoje radove i porazgovara sa
publikom. Ian Konaker je reditelj i producent nagradjivanog
dokumentarca „Addicted to Plastics“ („Zavisni od plastike“)
„Moj
film „Addicted to Plastics“ je priča o rešenjima. Ja ukazujem na
probleme, na toksičnost, otpad, ono što se dešava lancu ishrane, ali
sam želeo da prikažem i rešenja. Ne postoji magično rešenje. Jedno je
reciklaža, ali nažalost od 45 miliona metričkih tona plastike koju
Amerikanci proizvedu svake godine, oni recikliraju manje od pet
procenata“, objašnjava reditelj.
Konakera je na snimanje ovog
filma inspirisao podatak o velikoj površini Južnog Pacifika, gde struje
nose ogromne količine djubreta i plastike. Naučnici su, kako kaže, tu
pronašli šest puta više plastike od planktona.
Dokumentarni film
„The Return of Honeybees“ – povratak pčela – istražuje misteriozni
nestanak pčela, insekata neophodnih za oprašivanje biljaka, koji je
primećen širom sveta. Marijam Henin i Džordž Lengvorti, koji su zajedno
režirali film, govore o tom fenomenu.
„Prvobitno me je
privukao element misterije, pčele koje nestaju iz košnice… Pri tome u
košnici nema uginulih pčela, one odlete, napuste svoju maticu, napuste
svoje mlade. Prosto ne znaju, i niko do danas, posle tri godine
intenzivnog istraživanja, ne zna zašto se to zaista dogadja“, kaže
Lengvorti.
„Ne radi se o jednoj stvari koja ubija pčele, radi se
o nizu uzročnika koji, kada se iskombinuju, mogu da utiču na košnice.
Lično, smatram da je jedna stvar tu glavni faktor - a to su
pesticidi“, dodaje Marijam Henin.
Festival ekološkog filma bio
je otvoren od 11. do 22. marta. Bez obzira na vrstu prikazanih filmova,
publika je primila jedinstvenu poruku – o sve većoj potrebi da vodimo
računa o zdravlju naše planete.