Èlanovi porodica i prijatelji nestalih u teroristièkim napadima na Pentagon odseli su u hotelima išèekujuæi vesti. Spasilaèki i humanitarni napori sporo napreduju, i dugo èekanje je emotivno iscrpljujuæe. Kristi Bebkok stoji na parkiralištu i teši susetkinju èiji je muž imao kancelariju u delu Pentagona koji sada zjapi kao rupa. Kristi kaže da je sused Edi njenoj porodici bio blizak kao roðak: “Mogao nam je biti èlan porodice. Moj muž i Edi su bili najbolji prijatelji 15 godina i moj muž je bio na njihovom venèanju. Bio je naš prijatelj i moja deca su ga zvali ujak Edi.”
Medicinsko osoblje, adminstracija i psiholozi su na raspolaganju u jednom hotelu i u specijalnom savetovalištu za èlanove porodice nastradalih. Potpukovnik Deni Morou je šef verske organizacije Vojske spasa u Rièmondu u Virdžiniji. I on je došao u Arlington da ponudi svoju pomoæ> “Upoznao sam mladu ženu èiji se otac vodi kao nestao i ona se upravo bila uputila u savetovalište koje je otvorio sekretarijat za odbranu i u kojem mogu da razmenjuju informacije sa drugim porodicama postradalih. Tamo su vojni sveštenici i osoblje Vojske spasa koji su obuèeni terapeuti, koji jednostvano nude pomoæ ljudima pogoðeni tragedijom”.
Jedan od savetnika je psiholog i dobrovoljac Crvenog krsta, Ketrin Džakobi. Ona želi da pomaže ljudima da izraze svoja nagomilana oseæanja: “Mislim da su dve najtipiènije reakcije ljutnja i sveobuhvatna tuga. Ono što možemo da uèinimo je da ponudimo rame na koje se mogu isplakati. Veæini tih ljudi je jednstavno je potrebno da sa nekim prièaju o voljenoj osobi. Mogu li ti prièati o mojoj majci? Bila je tako divna osoba. Stvarno mi je potrebno da sa nekim prièam o njoj. Ljudi imaju potrebu da sa nekim razgovaraju o svojim voljenima”.
Ketrin Džakobi kaže da je ova tragedija uznemirila ne samo rodbinu postradalih nego sve Amerikance, i one koji žive daleko od mesta tragedije i koji su sve pratili preko televizije. Džakobijeva kaže da je potrebno dosta energije da bi se nosilo sa gnevom, žalošæu i emotivnim bolom, i da æe do oporavka proæi dosta vremena. Ona takoðe kaže da veæina porodica okupljenih kod Pentagona shvata da su vrlo male šanse da ima još preživelih, ali ih terapisti ne obeshrabruju u nadi. Nada je jedino što ih sada pomaže. Kasnije, kada se budu pomirili sa stvarnošæu, tim æe ožalošæenim ljudima biti potrebna sva pomoæ koji im mogu pružiti njihove porodice i zajednice u kojima žive.