J.O.:Svakako se nadam da je to i glavna tema razgovora izmeðu Vašingtona i Beograda. Smatram da je jasno da amerièki Kongres kontroliše odobravanje sredstava i on je pred kraj administracije predsednika Klintona jasno predoèio da æe prekinuti podršku novoj vladi u Beogradu ukoliko ne ispuni nekoliko uslova ukljuèujuæi bezrezervnu saradnju sa Hagom i ukidanje nedozvoljenih veza sa snagama bezbednosti u Republici Srpskoj. Amerièka administracija nema drugog izbora nego da vodi takve razgovore i jasno predoèi da nije ni u èijem interesu da se Mladiæ štiti i da bude na slobodi. Neka ide u Hag i odgovori na optužbe. Ako je zaista heroj koji nije poèinio zloèine, biæe mu pravedno suðeno i biæe osloboðen. Ako je pak kriv dobiæe ono što zaslužuje. J.J.: Beograd je takoðe zaokupljen razgovorima o buduæim odnosima Srbije i Crne Gore. Kako vi ocenjujete dosadašnje razgovore?
J.O.:Mislim da kljuèno pitanje glasi: šta ide u prilog reformama? Srbija i Crna Gora treba da postanu deo šire evropske zajednice. Zato treba prihvatiti kurs koji æe ubrzati proces reforme. Mislim da obe strane imaju dobre argumente; i lièno bih želeo da u sklopu postignutog dogovora obnove svoju predanost ubrzanim reformama. Gledajuæi sa strane, teško je reæi da li bi crnogorski referendum o nezavisnosti pomogao ili štetio procesu reforme. Svi priznaju da su Crnogorci podeljeni oko tog pitanja i da je teško da ijedna strana može da osvoji uverljivu veæinu koja je poželjna kada je reè o nezavisnosti. Sasvim je moguæe da bi ishod referenduma bio udarac za reformiste. Ako se veæina izjasni protiv referenduma, predsedniku Ðukanoviæu, premijeru Vujanoviæu, gospodinu Maroviæu i drugima biæe teško da se održe na vlasti. Crnom Gorom bi tada zavladala grupa ljudi vezanih za Miloševiæa i njegovo vreme, što svakako nije dobro za reformu. Poraz referenduma bi takoðe ohrabrio nacionaliste u Srbiji od kojih su mnogi takoðe miloševiæevci, a to bi bilo loše za reforme u Srbiju. Strani posmatraèi se pitaju da li status treba nabrzinu rešiti. Mnogi u Crnoj Gori smatraju da bi referendum išao u prilog reformi. Ali mislim da treba da iznesu uverljiviju argumentaciju tome u prilog. Koliko mi je poznato, obe strane su spremne da razgovaraju o više opcija, ukljuèujuæi i moratorijum. Sve su to ohrabrujuæi znaci.
J.J.: Posle smene administracija, Sjedinjene Države su sve manje angažovane na Balkanu. Havijer Solana je pre srpsko-crnogorskog pitanja bio veoma angažovan u rešavanju makedonske krize. Izgleda da Evropljani preuzimaju, odnosno pokušavaju, da preuzmu vodeæu ulogu. Da li se slažete sa tim?
J.O.: Da, i mislim da je to donekle dobro. Buduænost zemalja tog regiona leži u Evropi. Stoga je logièno da Evropa postavlja okvir i obezbeðuje najveæi deo pomoæi. U proteklih nekoliko godina samo 15 odsto vojne i civilne pomoæi regionu poteklo je od SAD, i mislim da je ta razmera uredu. No, Sjedinjene Države igraju veoma važnu ulogu. Postoji naèelan dogovor da sve zemlje regiona pridruže Evropi kada budu sposobne za to; i one su tom cilju predane. Taj dogovor je od istorijskog znaèaja -- prošlo je 400 godina od kada su zemlje zapadne i jugoistoène Evrope postigle slièan sporazum. Meðutim, Sjedinjene Države su garant tog pakta. Amerika nema poseban interes, ni neke specijalne veze sa nekim od prestonica, niti je ikada bila imperija. Amerikanci igraju posebnu ulogu i imaju drugaèiji pristup od Evropljana, koji èesto smatraju da politièke probleme treba rešavati sporo i strpljivo. Meni iskustvo govori da su Amerikanci nestrpljiviji i da su skloni borbi koja æe rešiti stvari da bi se moglo iæi dalje. Smatram da je to adekvatan pristup za Balkan. Samo da podsetim da na Balkanu nisu nestali tvrdokorni elementi koji èekaju svoj trenutak. Potrebno je suoèiti se sa njima i ne dozvoliti da ponovo doðu do izražaja. Videli smo u Makedoniji kako su ekstremisti na obe strane uzeli maha u periodu od februara do juna prošle godine i verujem da æemo biti suoèeni sa novim nasiljem, jer nismo delovali dovoljno brzo. Evropski napori nisu uspevali sve dok Džim Pardu nije stigao na teren u svojstvu visokog amerièkog izaslanika. Zato mislim da je moguæe da Evropljani predvode, ali samo uz vrlo aktivnu amerièku ulogu.
J.J.: Da li æe dalje bledeti amerièki interes za Balkan?
J.O.:Da. Veæ je ponestao. No, mislim da je nova administracija uvidela vrednost angažovanja na Balkanu. Osvedoèila se da su neke trupe koje su služile i bile obuèavane na Balkanu sada najbolje pripremljene za operacije u ratu protiv terorizma. Vašington takoðe sagledava da postignuti politièki aranžmani, pa i neke od grešaka koje smo napravili, mogu da posluže kao lekcija u Avganistanu i možda drugde. Balkan je u tom smislu više vredan danas nego što je bio odmah nakon smene administracija. Naravno, glavna pažnja Sjedinjenih Država je sada preusmerena. Ipak, mislim da sadašnja administracija treba da ima u vidu da je pažnja druge strane, odnosno terorista, i dalje usmerena na Balkan. Kada gospodari rata u Avganistanu razmišljaju o tome da li æe im se meðunarodna zajednica za pet - šest godina i dalje suprotstavljati, oni gledau na Balkana. Slièno, tvrdokorni elementi na Balkanu prate zbivanja u Avganistanu da vide koliku æe istrajnost ova administracija pokazati u ratu sa teroristima. Postoji jasna veza. Znamo, na primer, da je Osama bin Laden pratio svaki angažman Zapada tokom 90-tih. On je procenio da nismo imali hrabrosti da oborimo Sadama Huseina, da ostanemo u Somaliji, da smo kasnili sa intervencijom u Bosni i Hercegovini... Sve to ga je uverilo da može da izvede direktnu konfrontaciju sa Zapadom. Pogrešio je. Nije izvukao pouku iz akcija koje smo preduzeli u drugoj polovini 90-tih kada su naši koraci bili odluèniji. Svi æe pratiti dalji razvoj dogaðaja na Balkanu, kao lakmus test amerièkog i evropskog angažovanja u podruèjima sliènim Avganistanu.
J.J.: Na kraju jedno pitanje iz znatiželje, a odnosi se na suðenje Miloševiæu. Naširoko je izvešteno da Miloševiæ želi da pozove neke uticajne zapadne liènosti kao svedoke u korist svoje odbrane. Prièa se da je na tom spisku i Medlin Olbrajt. Da li ti politièari imaju nešto da kažu u Miloševiæevu odbranu?
J.O.:Iako je to hipotetièno pitanje, jer ne postoji ni spisak niti je sud o tome odluèivao, sekretar Olbrajt je javno rekla da bi -- ukoliko je sudije pozovu -- svakako prihvatila da ide pred sud, jer bi to bilo u korist pravosuða. Ona se svakako ne bi ispreèila pravosuðu. Mislim da tako misli svaki politièar koji se bavio pitanjem Balkana. Meni kao advokatu je veoma teško da razumem kuda bi to vodilo. Pomagao sam u uspostavljanju Haškog tribunala i tom materijom sam se struèno bavio. Mislim da tek treba videti da li æe Miloševiæ uspeti da podnese odgovarajuæu argumentaciju za svedoèenje takvih funkcionera. Ali, želim da istaknem da je u dosadašnjem postupku sud jasno predoèio da želi da suðenje bude do kraja pravedno. To je izuzetno važno za region. Ljudi treba da vide da suðenje može biti pravedno èak i za osobe kao što je Miloševiæ. To samo još jednom podvlaèi važnost saradnje Beograda sa tribunalom. Nije u pitanju samo predaja ljudi, nego pristup ukupnoj dokumentaciji Miloševiæe ere, kako bi ljudi mogli da razumeju sve šta je Miloševiæ radio. Rekao bih na kraju da smatram da je javno suðenje izuzetno korisna stvar. Svojoj bi vladi preporuèio da održi javna civilna suðenja svima koji su optuženi za teroristièke napade na nas. Takva suðenja pokazuju da niko nije iznad zakona i da su svi jednaki pred sudom. A to je ono što oznaèava zapadnu zajednicu i vredi mnogo više od prièe diplomata kao što sam ja. To je razlog zbog kojeg poštujem Haški tribunal.