Endru Nacios, šef amerièke Agencije za meðunarodni razvoj, u svedoèenju pred èlanovima amerièkog Kongresa je ukazao da “nijedan totalitarni režim tokom proteklog stoleæa nije ispoljio veæi stepen apsolutne kontrole nad društvom od severnokorejskog režima Kima Džonga Ila. Radio i televizija u komunistièkoj Severnoj Koreji imaju ureðaje koji mogu da prenose samo programe koje odobrava država, a prilagoðavanje ureðaja za prijem inostranih programa je zloèin. Severnokorejci moraju da dobiju putnu dozvolu za putovanje van mesta boravišta, a putovanje u drugu pokrajinu je oštro ogranièeno da bi se spreèio protok informacija. Za najmanji prekršaj, Severnokorejci mogu da budu upuæeni u neki od deset režimskih logora, u kojima se pretpostavlja da ima oko 250 hiljada ljudi. U nekim od tih logora su zatvorenici za koje režim smatra da mogu da se “prevaspitaju”, dok su u drugim oni koji se smatraju “nepopravljivim”. Prema reèima Endrua Naciosa, od “nepopravljivih” zatvorenika se ne oèekuje da ikad izaðu iz logora i oni obièno umiru od loše ishrane, iscrpljenosti i zlostavljanja”. Prema reèima Felis Geir, predsednice amerièke Komisije za meðunarodne verske slobode, verski zatvorenici u Severnoj Koreji su èesto izloženi batinama i ponekad muèenju na smrt, ako odbiju da se odreknu svoje vere. Tokom 1990-ih, ekonomska politika severnokorejskog režima je dovela do gladi od koje je umrlo više od milion ljudi. Šef USAid-a Endru Nacios istièe da su takozvani neprijatelji režima nesrazmerno stradali od gladi.
“U stvari, režim je održavao sistem raspodele tako da su hranu u suštini dobijali pripadnici privilegovane klase koja je vladala ili ljudi èija lojalnost nije dovoðena u pitanje. Ljudi problematiène prošlosti ili nelojalni ili bivši zatvorenici koji su preživeli gulag, umirali su u velikom broju”, rekao je Nacios. Felis Geir, iz amerièke Komisije za meðunarodnu versku slobodu, smatra da Severna Koreja predstavlja “humanitarnu katastrofu nezamislivih razmera”.