Donald Tramp često pominje da ima superiorni intelekt, jednom se izjasnio da je „veoma stabilan genije“. Tramp je odbio da objavi svoje školske podatke, ali predsednička istoričarka Barbara Peri ima neka razmišljanja o moći mozga bivšeg predsednika.
„Mislim da je on naš najlukaviji predsednik, i mislim da je za to potrebna određena količina intelekta“, kaže Peri, direktorka predsedničkih studija u Miler centru Univerziteta Virdžinije. „Dakle, možda za neke predsednike, oni nedostatak prirodnog sjaja i inteligencije nadoknađuju spretnošću. I on očigledno zna kako da radi sa masom, tako da mu to neću oduzeti”.
Psiholog Din Simonton je 2006. godine počeo da kvantifikuje inteligenciju američkih predsednika procenom nivoa njihovog koeficijenta inteligencije. Intelektualna briljantnost i otvorenost za iskustvo bili su među faktorima koji je Simonton koristio da bi stekao predstavu o tome koji su predsednici zapravo genijalci.
Iako je diplomac univerziteta Harvard Džon Kvinsi Adams imao najviši procenjeni koeficijent inteligencije (175) od svih američkih lidera, Simonton kaže da je treći američki vrhovni komandant Tomas Džeferson (IQ 160) bio pravi genije sa mnogim dostignućima u različitim oblastima.
„On je veliki pisac. Kao što znate, on je glavni autor Deklaracije o nezavisnosti. On je veliki arhitekta, dizajnirao je ne samo svoju vilu, već i originalni kampus Univerziteta Virdžinije. Bio je politički teoretičar. Napisao je mnogo političkih teorija koje čine osnovu za naš Ustav“, kaže Simonton, profesor emeritus na odseku za psihologiju na Univerzitetu Kalifornije u Dejvisu. „Bio je bibličar, proučavao je bibliju. Takođe je bio pionir u poljoprivredi, uključujući uzgoj grožđa za vino. I naravno, on je veliki diplomata i veliki predsednik. Dakle, bio je veoma neverovatan čovek u intelektualnom smislu”.
Simontonova analiza ne uključuje nijednog predsednika posle 2006. Međutim, Barbara Peri koristi niz faktora, uključujući inteligenciju starosedelaca, školske ocene i univerzitete koje su pohađali, da bi procenila najnovije američke lidere.
„Da li su to njihove reči u govorima? Dakle, to pokazuje nezavisnog mislioca. To pokazuje da li su pametni sa jezikom. Da li su elegantni i elokventni u predstavljanju svoje politike? Da li su duhoviti", kaže Peri. „Njihovo pisanje, njihov govor, njihova sposobnost da se izražavaju jasno. A, onda tu je i nezavisnost mišljenja i dela. Da li pišu samostalno? Da li razmišljaju nezavisno? Da li se njihova politika zasniva na njihovim idejama?"
Koristeći te kriterijume, Peri stavlja Baraka Obamu u „najvišu kategoriju intelekta“, ističući da su čak i njegove kolege studenti na Univerzitetu Harvard smatrali da je budući 44. predsednik „na drugom nivou od većine ostalih briljantnih ljudi na univerzitetskim predavanjima“.
„Sigurno bih stavila Obamu i Bila Klintona u prvih pet“, kaže Peri. „To je samo sposobnost tih ljudi da shvate, analiziraju i sintetizuju, što je za mene pravi znak briljantnosti".
Simonton kaže da je teško proceniti Trampa zbog ograničenih informacija i zato što je jedan od omiljenih metoda komunikacije 45. predsednika bio tvitovanje, što ne pokazuje složenost razmišljanja.
Što se tiče aktuelnog predsednika, Peri kaže da Džo Bajden nije među najsjajnijim američkim liderima.
„Jednostavno ga nikada nisam smatrala posebno intelektualno oštrim ili privlačnim“, kaže ona. „Mislim da se to vidi po mestu gde je išao u školu, po njegovim ocenama. Nije išao u vrhunske elitne škole za diplomske ili postdiplomske studije. Dakle, samo mislim da je on prosečnog intelekta, ali očigledno je to preneo, u predsedništvo, zahvaljujući, mislim, svojoj ličnosti“.
Američki predsednici su „definitivno pametniji od opšte populacije“, smatra Din Simonton, koji dodaje da lideri ne mogu izgledati previše inteligentniji od svojih pristalica, jer ljudi ne slede lidere koje ne razumeju.
I Peri i Simonton se slažu da su najraniji američki predsednici bili među najbriljantnijim.
"Jedan od razloga zašto smo na početku mogli da imamo prilično pametne predsednike je taj što oni nisu bili izabrani na izborima. Birali su ih elektori koje su birali državni zakonodavci. A, ako imate nekoga ko je vođa lidera - kao što je generalni direktor, koji je vođa menadžera ispod - onda oni obično budu inteligentniji“, kaže Simonton. „Zapravo sam uradio istraživanje koje pokazuje da su premijeri generalno inteligentniji od predsednika Sjedinjenih Država, jer ih biraju drugi lideri. Morate biti prilično pametni".
Najnesjajniji američki predsednici uključuju Vorena Hardinga, čije je vreme na funkciji potresao skandal, Endrua Džonsona, krojača koji nikada nije pohađao školu i Kelvina Kulidža, koji je navodno spavao na popodnevnim sastancima, ako je propustio dremku posle ručka.
Simonton kaže da su Americi potrebni lideri koji su dovoljno pametni da razumeju složenost i sposobni da je razlože dovoljno da američka javnost razume.
"Nekada se smatralo je da je biti pametan prednost - imati visoki koeficijent inteligencije, imati vrhunsko visoko obrazovanje, i takve stvari. Predsedništvo je, mislim, zaglupljeno, a delom je i zato što imamo mnogo više pristupa predsedništvu“, smatra Simonton. „Postoji korelacija između inteligencije i sposobnosti rešavanja problema. To znači da je većina problema složena i da je veća verovatnoća da će visoko inteligentni ljudi moći da reše složene probleme".
