Talas pobuna koje su protekle godine zahvatile arapski svet bio je potpuno neočekivan dok su posledice bile kataklizmične. Neki dugogodišnji lideri su svrgnuti sa vlasti, drugi su blizu pada, dok je ceo region zauvek promenjen.
Sve je počelo sa samospaljivanjem jednog Tunižanina početkom januara, koje je podstaklo masovne demonstracije u znak solidarnosti. Mladi ulični trgovac voćem oduzeo je sebi život pošto zbog brutalnosti režima nije mogao da obezbedi opstanak svoje porodice. Njegova smrt je podstakla pokret koji je izmenio Bliski Istok i severnu Afriku.
Politički život u zemljama tog regiona stagnirao je decenijama. Republike samo po imenu bile su podređene interesima malobrojnih bogataša sa kraljevskim pretenzijama, koji su svoju vlast želeli da ostave sinovima. Izgledalo je da se nikada ništa neće promeniti, sve do pobune protiv tiranije, koja je tinjala godinama da bi na kraju eksplodirala. Sada za mnoge više nema povratka.
„Jedna od situacija koje se ponavljaju u zemljama 'arapskog proleća' - prvo u Tunisu, zatim u Egiptu, Libiji i Siriji - jeste prizor mladih ljudi koji su spremni da ginu za ostvarenje ideala slobode isprečeni pred naoružanim pripadnicima snaga bezbednosti. Upravo ta nova hrabrost i spremnost suprotstavljanja nasilju i represiji podstiče 'arapsko proleće',“ kaže Heba Morajef iz organizacije Hjuman rajts voč.
Demonstranti su učili jedni od drugih shvatajući da se bore za istu stvar. Priroda represivnih režima bila je i glavni razlog njihovog pada.
„Svi su oni živeli pod istim sistemom - u policijskoj, vojnoj, doušničkoj državi - to je bio slučaj u Tunisu, u Egiptu, u Jemenu, u Siriji, u Libiji... To su isti režimi i zato se pobuna širi kao plima. Kada jedna domina padne i sve ostale su zahvaćene,“ kaže Said Sadek sa Američkog univerziteta u Kairu.
Pobune su ne samo oborile vladare tih država, već su narušile i dugotrajna savezništva.
„Pojavila se izvesna doza neizvesnosti na Bliskom Istoku koji je delovao kao stabilni region. Autoritarni vladari bi prenosili vlast na svoju decu, što je za međunarodnu zajednicu značilo da može da se osloni na odredjene prijatelje koji garantuju stabilnost regiona. Mislim da su ti prećutni sporazumi sada narušeni,“ kaže Heba Morajef.
Još uvek se ne zna da li će protesti dovesti do očekivane tranzicije ka reprezentativnoj demokratiji. Neki smatraju da uspon islamističkih stranaka u Tunisu i Egiptu predstavlja pretnju za tranziciju. A za ostale u regionu, borba se nastavlja. Međutim, jedna stvar je izvesna, a to je da su ti neustrašivi mladi ljudi postali politički uticajan deo društva, o kome će od sada svi novi arapski lideri morati da vode računa.