Dijagnoza raka može da bude porazna, posebno kada je pacijent dete. Ali terapija umetnošću može da ublaži situaciju posebno za pacijente koji dolaze na tretman u Lombardi centar za rak u bolnici univerziteta Džordžtaun, u Vašingtonu.
Alesija Alen dolazi ovamo od kako je u Sjedinjene Države doputovala iz Rusije ranije ove godine. Iako je završila sa hemoterapijom, ona se vraća u bolnicu univerziteta Džordžtauna na kontrole.
Ona je nasmejana prilikom ovog dolaska, ali njen otac Leri Alen kaže da je ona najpre bila uplašena, zbog tretmana koji je imala u Rusiji.
„Bila je vezana za krevet i rečeno joj je da je rak njena greška. Prvi put kada smo došli ovamo, pre šest meseci, umetnička terapija je bila smirujuća za nju. Ušla je pravo u to i kada je izgledalo da će imati slom, Trejsi joj je pomogla da se izvuče.“
Trejsi Kaunsl je umetnički terapeut. Ona je osnovala organizaciju „Trejsina deca“.
„Samo ulaženje u umetnički proces može da bude veoma opuštajuće i smirujuće na veoma zastrašujućem mestu“.
Bolnica ne izgleda zastrašujuće. Ona je dizajnirana tako da umetnost bude prva stvar koju pacijent može da vidi kada uđe. Većina slika i crteža su sa jakim bojama i optimistični, ali ima i tamnijih radova.
„Dobili smo mnogo monstruma i mislim da je u pitanju simboličan izraz ljutnje.“
Ali, danas niko ne slika monstrume. Dok je primao transfuziju za aplastičnu anemiju Akele Karpantije napravio je model zabavnog parka.
„Imam otvor na grudima. Teško je ne setiti se toga.“
Ali, fantazija pomaže.
„Kada deca prolaze kroz proces kao što je ovaj, mislim da oni stvaraju svoj mali svet. To je način da koriste svoju maštu koja ih izvodi iz bolnice i stavlja na neko drugačije mesto.“
Iza ovog ugla nalazi se prostorija za preglede. Doktorka Aziza Šad je na čelu dečjeg Onkološkog programa.
„Ne mogu da zamislim da pružam medicinsku negu bez podrške nečega kao što je umetnička terapija. Mislim da deca koja su emocionalno prihvatila svoju dijagnozu i koja imaju emocionalnu podršku, ostaju kraće u bolnici. Iskreno verujem u to. I mislim da je još važnije to što kada završe tretman za rak, imaju tendenciju da se bolje prilagode.“
Bilo da je istina ili ne, jasno je da je umetnička terapija poboljšala kvalitet života ovih pacijenata, time što im je pomogla da lakše podnesu bolest i tretman.
Alesija Alen dolazi ovamo od kako je u Sjedinjene Države doputovala iz Rusije ranije ove godine. Iako je završila sa hemoterapijom, ona se vraća u bolnicu univerziteta Džordžtauna na kontrole.
Ona je nasmejana prilikom ovog dolaska, ali njen otac Leri Alen kaže da je ona najpre bila uplašena, zbog tretmana koji je imala u Rusiji.
„Bila je vezana za krevet i rečeno joj je da je rak njena greška. Prvi put kada smo došli ovamo, pre šest meseci, umetnička terapija je bila smirujuća za nju. Ušla je pravo u to i kada je izgledalo da će imati slom, Trejsi joj je pomogla da se izvuče.“
Trejsi Kaunsl je umetnički terapeut. Ona je osnovala organizaciju „Trejsina deca“.
„Samo ulaženje u umetnički proces može da bude veoma opuštajuće i smirujuće na veoma zastrašujućem mestu“.
Bolnica ne izgleda zastrašujuće. Ona je dizajnirana tako da umetnost bude prva stvar koju pacijent može da vidi kada uđe. Većina slika i crteža su sa jakim bojama i optimistični, ali ima i tamnijih radova.
„Dobili smo mnogo monstruma i mislim da je u pitanju simboličan izraz ljutnje.“
Ali, danas niko ne slika monstrume. Dok je primao transfuziju za aplastičnu anemiju Akele Karpantije napravio je model zabavnog parka.
„Imam otvor na grudima. Teško je ne setiti se toga.“
Ali, fantazija pomaže.
„Kada deca prolaze kroz proces kao što je ovaj, mislim da oni stvaraju svoj mali svet. To je način da koriste svoju maštu koja ih izvodi iz bolnice i stavlja na neko drugačije mesto.“
Iza ovog ugla nalazi se prostorija za preglede. Doktorka Aziza Šad je na čelu dečjeg Onkološkog programa.
„Ne mogu da zamislim da pružam medicinsku negu bez podrške nečega kao što je umetnička terapija. Mislim da deca koja su emocionalno prihvatila svoju dijagnozu i koja imaju emocionalnu podršku, ostaju kraće u bolnici. Iskreno verujem u to. I mislim da je još važnije to što kada završe tretman za rak, imaju tendenciju da se bolje prilagode.“
Bilo da je istina ili ne, jasno je da je umetnička terapija poboljšala kvalitet života ovih pacijenata, time što im je pomogla da lakše podnesu bolest i tretman.