Vesti koje se svakog dana mogu čuti o nuklearnoj krizi u Japanu ponovo su pokrenule globalni strah od opasnosti izlaganja radijaciji. Ali koliko bi trebalo da strahujemo zbog nečega što ne možemo da okusimo, pomirišemo ili vidimo? Naučnici kažu da nas različite količine radijacije pogadjaju svakoga dana, od rentgenskih do sunčevih zraka – čak i iz banane u cerealijama.
Da li je to čuvena slika nuklearne pečurke u starom filmu koja i dalje podseća mnoge ljude na trku u naoružavanju tokom Hladnog rata i prodoran strah od nuklearnog uništenja. Pre više od 60 godina, kamera je snimila testiranje jedne od prvih nuklearnih bombi u pustinji na jugozapadu Sjedinjenih Država. Dve američke nuklearne bombe uništile su Hirošimu i Nagasaki kako bi se okončao Drugi svetski rat. Kasnije, Amerikanci i Rusi naučili su kako da zastrašuju jedni druge.
Deci je govoreno da se sakriju ispod stola tokom vežbe za slučaj vazdušnog napada, jer bi to moglo da ih zaštiti od nevidljivih efekata radijacije. Iako je nuklearna energija bila označena kao oružje za masovno uništenje, takodje je bila promovisana kao mirovno sredstvo – kao čisti i doslovno neograničeni izvor električne energije. Ali, zatim su se dogodile dve nuklearne katastrofe – 1979. godine u nuklearnoj elektrani Ostrvo tri milje u Sjedinjenim Državama i 1988. godine u sovjetskom reaktoru u Černobilu, što je ponovo izazvalo strahovanje javnosti od izlaganja radijaciji.
Ruski naučnik i aktivista za zaštitu prirodne okoline Aleksej Jablokov je stručnjak za radijaciju i nuklearnu bezbednost. On kaže da je iz elektrane u Černobilu ispušteno hiljadu puta više radioaktivnih čestica u atmosferu nego iz elektrane Ostrvo tri milje kao i da je sovjetsko rukovodstvo izgubilo dragoceno vreme prikrivajući katastrofu 36 sati nakon prve eksplozije. Hiljade života su izgubljene tada, kaže on, a ljudske žrtve pojavljuju se i danas, 25 godina kasnije.
„Više generacija je pogodjeno Černobilom. Genetska oštećenja, zdravstveni problemi. Nemoguće je zaboraviti Černobil.“
I u današnje vreme, katastrofa u japanskoj nuklearnoj elektrani Fukušima još jednom je izazvala strahovanje od radijacije širom planete. Da li su ti strahovi realni? Džerald Epstin iz Američkog udruženja za unapredjenje nauke kaže da bi mnoge ljude moglo da iznenadi saznanje da nas okružuje more radijacije niskog nivoa.
„Čitav život na našoj planeti okružen je time. Ljudski život odvija se sa odredjenim nivoom radijacije. Kakav god da je uticaj, ona je oduvek bila tu, a pitanje je da li smo u bilo kakvom povećanom riziku od onoga što bi moglo da bude ispušteno iz reaktora? U skoro svakoj situaciji, koliko god da je povećan rizik, on je veoma mali.“
Svaki put kada putnici ulaze u avion izloženi su radijaciji. Kako avion dostiže visinu, ti isti putnici dobiju još jednu minimalnu dozu iz kosmičkih zraka u atmosferi. Epstin kaže da je tu i prirodna radijacija u kamenu koji koristimo za izgradnju naših zgrada i kuća kao i na tlu koje ih okružuje. Tu je i zračenje iz medicinskih tehnologija kao što su rentgenski zraci i ket sken, a čak i kalijum koji se nalazi u nekim vrstama voća i povrća.
„Neki delovi ukupne količćine kalijuma koju unosimo u organizam su zapravo radioaktivni i ta radijacija od tih vrsta kalijuma čini neke od osnovnih vidova radijacije kojoj smo stalno izloženi.“
Ubrzo posle nuklearne katastrofe u Japanu, mnoge apoteke u Sjedinjenim Državama prijavile su da su dobile pozive od Amerikanaca koji su tražili pilule kalijum-jodida za koje veruju da bi mogle da ih zaštite od radioaktivnog joda koji se nalazi u gasovima koje ispuštaju nuklearne elektrane.
„Mislim da u svakom slučaju nema opasnosti, ali da opasnost koja se pilulama izbegava nije toliko velika, koliko opasnost koju bi mogla da izazove pilula sama po sebi“.
Epstin predvidja da će mnoge zemlje ozbiljno preispitati svoje planove za izgradnju nuklearnih reaktora u skorijoj budućnosti. Ako te zemlje odustanu od nuklearne energije, moraju da pronadju druge izvore električne energije, izvore sa potencijalnim novim rizicima po zdravlje ljudi. I onda će, ponovo, javnost morati da odlučuje koji nivo rizika može da podnese.