Dok nasilje i represija od strane vlade u Siriji eskaliraju, neki američki zakonodavci pitaju se zašto predsednik Obama još uvek nije javno pozvao sirijskog lidera Bašara al-Asada da podnese ostavku – kao što je američka administracija učinila u drugim delovima Bliskog istoka i severne Afrike.
Sirijska vlada vrši nove napade širom zemlje u okviru represivnih mera protiv antivladinih demonstranata. Nezavisni senator Džo Liberman je u Vašingtonu podneo dvostranačku rezoluciju kojom se apeluje na administraciju predsednika Obame da se oštrije oglasi protiv sirijskog lidera.
„Po meni, Bašar al-Asad je kriminalac, ubica i totalitarni lider koji sledi Gadafijev model i nada se da će proći nekažnjeno.“
Republikanski senator Marko Rubio, kosponzor te rezolucije, kaže kako želi da ovom rezolucijom jasno iznese tri stvari:
„Podržavamo pravo pojedinaca da se zalažu za bolju budućnost svoje zemlje. Drugo, Amerika osudjuje krivična dela koje je počinila sirijska vlada i treće, Bašar al-Asad ne bi više trebalo da bude tretiran kao legitimni lider Sirije. On je kriminalac što je bio i njegov otac.“
Portparol Stejt departmenta, Mark Toner, insistira da administracija predsednika Obame čini sve što može:
„Važno je reći da smo apsolutno koherentni i kristalno jasni u osudi nasilja koje sprovodi sirijska vlada protiv sopstvenog naroda. Vlada velika zabrinutost povodom onoga što se dešava u Siriji medju mnogim našim partnerima i saveznicima. Mi zajednički tragamo za najboljim načinima za pristup ovoj situaciji.“
Medjutim, dva meseca nakon početka ustanka i sa, kako se izveštava, više od 500 žrtava, republikanski kongresmen Don Manzulo iz Ilinoisa optužuje Ameriku za popustljivost prema sirijskom lideru.
„Zašto administracija ne traži od njega da podnese ostavku?“
Kaled Elgindi sa instituta Brukings ukazuje da je situacija u Siriji suviše složena za jednostavna rešenja:
„Mislim da je medjunarodna zajednica u ćorsokaku. U tesnacu. Nisu sigurni šta da rade. Ne žele još jednu Libiju, u smislu situacije na terenu i odgovora na nju. Mislim da ne postoji medjunarodna volja za direktnu intervenciju poput onoga čemu smo svedoci u Libiji.“
Elgindi takodje ukazuje na ironiju kada se situacija u Siriji uporedi situacije sa dogadjajima u Egiptu koji su doveli do ostavke predsednika Hosnija Mubaraka.
„Mubarak je bio veoma blizak Vašingtonu, pa ipak neki su verovali da su ga sa vlasti zbacile Sjedinjene Države. Tu je sada Sirija koja nije bliski saveznik Sjedinjenih Država i tokom godina je imala sa nama veoma nestabilan odnos, a mi ipak zauzimamo daleko uzdržaniji stav.“
Eliot Ejbrems iz uticajnog nevladinog Saveta za medjunarodne odnose kaže da je uputiti apel savezniku da podnese ostavku, a ne učiniti to isto za onoga ko nije saveznik – „jednostavno čudno.“ On podvlači da je Asad godinama govorio da će sprovesti promene:
„Asad se mnogim zapadnjacima, uključujući Amerikance, koji su posetili Damask, predstavio kao reformista, ili potencijalni reformista, a goste je šarmirala i njegova lepa žena. Činjenica je medjutim da je njegova uprava poslednjih 10 godina bila vladavina terora.“
Kaled Elgindi sa Brukingsa takodje ukazuje da bi promena režima u Damasku, kako navodi, 'izmenila pravila igre“ u regionu zbog umešanosti Sirije u Libanu i arapsko-izraelskom konfliktu – i činjenice da se graniči sa Irakom.