Pažnja zagovorika slobode štampe i američkih obaveštajnih zvaničnika fokusirana je na London, gde visoki sud treba da odluči sudbinu Džulijana Asanža. Vašington traži da on bude izručen Americi gde je optužen za hakovanje i krađu poverljivog materijala. Međutim, postoje strahovi i pitanja o tome šta će Asanžovo eventualno suđenje u Sjedinjenim Državama značiti za špijunske agencije, ali i za novinare.
On je čovek koji je inspirisao ljude u različitim delovima Evrope, koji protestuju zahtevajući da ne bude izručen Sjedinjenim Državama. Međutim, to kako ljudi vide Džulijana Asanža i rad njegovog uzbunjivačkog vebsajta Vikiliks zavisi od ugla gledanja.
“Implikacije po slobodu štampe zavise od toga kako kategorišemo samog Džulijana Asanža. Da li je on novinar? Da li je neka vrsta disidenta? Da li je aktivista, ili haker?” , ukazuje Roj Gaterman, profesor na Univerzitetu Sirakjuz.
Aktivisti za slobodu štampe, kao što je Trevor Tim iz Fondacije za slobodu štampe, odgovaraju da stvari nisu tako jednostavne.
“Nije važno šta ko misli. Džulijan Asanž jeste novinar. Ono što je važno je da je protiv njega podignuta optužnica, koja ga, suštinski, tereti da je učestvovao u regularnim aktivnostima prikupljanja informacija.”
A ako se sudi zbog prikupljanja informacija, dodaje Tim, jasno je šta je sve ulog na tom suđenju.
“Ako bude proglašen krivim, ako se podrže stavovi tužilaštva, to znači da će sve stvari, koje novinari rade svakodnevno, postati kriminalizovane.”
Međutim, ponovljeno objavljivanje američkih klasifikovaninh informacija i video snimaka razbesnelo je najviše američke obaveštajne zvaničnike, koji su Vikiliksu i Asanžu dali jasnu oznaku 2017. godine.
“Vreme je da se Vikiliks nazove pravim imenom – kao nedržavna, neprijateljska obaveštajna služba kojoj često pomažu državni akteri kao što je Rusija”, rekao je Majk Pompeo, tada šef CIA-e u admininstraciji Donalda Trampa koji je kasnije postao američki državni sekretar.
Bivši obaveštajni zvaničnici dodaju da postoji veliki kontrast između novinarstva i Asanžovih aktivnosti.
“On nije samo pasivno primao informacije od uzbunjivača. Nije se sastajao sa nekim u mračnom ćošku nekog bara, postavljajući pitanjai i dobijajući odgovore, ili dolazeći do nekih dokumenata. Zapravo je radio sa tim pojedincima, obučavao ih i pružao im alatke koje su koristili da bi upali u državne sisteme, a zatim prikupili ogromnu količinu informacija”, ukazuje Leri Fajfer, bivši visoki zvaničnik CIA-e.
Slučaj SAD protiv Asanža se fokusira upravo na to, tvrdeći da je Asanž sarađivao sa drugima na razbijanju šifara, pokušavao da pomogne onima koji su odavali vladine podatke da izbegnu agencije za sprovođenje zakona, dok su nesmotreno ugrožavani životi disidenata i aktivsta za ljudska prava.
Ipak, za neke, slučaj protiv Asanža je sve osim crno-belog.
“Određeni elementi toga što su uradili Vikiliks i Džulijan Asanž zaista odgovaraju matrici uloge novinara. Pa opet, objavljivanje materijala tako masovno, bez konteksta, bez analize, bez prave potvrde i provere, možda se ne uzdiže na nivo koji bismo očekivali od nekoga koga nazivamo novinarem”, kaže Roj Gaterman.
Suđenje Džulijanu Asanžu sada je još jedan polarizujući slučaj u polarizovanom svetu.
