Nobelovu nagradu za fiziku su prošle godine podelila trojica američkih naučnika: Rajner Vajs, Beri Bariš i Kip Torn za značajno usavršavanje laserskog detektora LIGO (Lajgo) kojim se prati kretanje gravitacionih talasa u svemiru. Pre stotinu godina, u okviru teorije relativnosti, Albert Ajnštajn je predvideo gravitacione talase kao uzburkanost vremena u vasioni, što je teoretsko tkanje vasione. Jedan od astrofizičara, poreklom Srbin, Vuk Mandić, član je istraživačkog tima i za Glas Amerike izneo je detalje rada na prikupljanju podataka o dešavanjima u vasioni.
Veoma davno, u dalekoj galaksiji, dve ogromne crne rupe su počele smrtonosnu igru. Okretale su se oko sebe i u brzom ritmu spiralno se približavale jedna drugoj dok nisu dostigle polovinu brzine svetlosti, sudarile se, i stvorile još veću crnu rupu. Tome niko nije bio svedok, ali zahvaljujući tekućem projektu LIGO, taj je događaj prvi put zabeležen 2015. godine.
Kako kaže astrofizičar srpskog porekla Vuk Mandić, pripreme su počele još 1970-ih, ali u to vreme detektori nisu bili dovoljno osetljivi da bi zabeležili nečujne i nevidljive talase.
"Prva dva detektora, jedan u državi Vašington, a drugi u Luizijani počela su da funkcionišu 2005. Radili su nekoliko godina, tokom kojih smo prikupili veliku količinu podataka, ali nisu bili dovoljno osetljivi da bi otkrili prve gravitacione talase. Onda smo od 2010. do 2015. godine usavršavali i tada su ti detektori unapređeni. A detektori koji sada funkcionišu su na istim ovim lokacijama i to su takozvani unapređeni LIGO detektori", priča Mandić za Glas Amerike.
Profesor Mandić nastavlja da je skraćenica LIGO od "The Laser Interferometer Gravitational-Wave Observatory" što na srpskom znači - Observatorija za gravitacione talase koja koristi laserske interferometre kao metodu detekcije.
"Interferometri su posebna vrsta optičkih instrumenata gde se laserska svetlost deli na dva dela, koji se onda šalju u dva različita pravca, obično 90% u odnosu jedan na drugi. Onda se odbijaju od ogledala koji se stave nekih 4 kilometara niz te talase, niz ta dva laserska snopa, i kada se ta dva snopa vrate na sredinu tog interferometra, oni se preklapaju, i u zavisnosti od toga da li su putovali ista rastojanja ili ne, možemo da detektujemo fluktuacije odnosno varijacije u količini svetla koje izlazi iz interferometra", objašnjava Mandić.
On kaže da na radu LIGO detektora i prikupljanju podataka sarađuju Caltech, Masačusetski institut za tehnologiju (MIT) i dva pomenuta u državi Vašington i Luizijani.
"Moja grupa ovde je već desetak godina deo Lajgo korporacije, ovde na univerzitetu Minesote, i tokom tih 10 godina mi smo radili na različitim stvarima, recimo, analize podataka gde smo tražili razne vrste gravitacionih talasa, a i doprineli smo unapređivanju osetljivosti tih detektora. A u sklopu ove prve detekcije gravitacionih talasa, mi smo vodili ovde studiju, koja se fokusirala na značenje tih prvih talasa, odnosno koja je na osnovu tih prvih gravitacionih talasa predvidela pojavu te dve crne rupe. Mi smo pokušali da predvidimo koliko tih crnih rupa ima, i ako se signali svih tih crnih rupa zajedno kombinuju, kolika je energija u svim tim gravitacionim talasima i da li bismo mi mogli da detektujemo na druge načine", objašnjava profesor Mandić.
Vuk Mandić iznosi da su podaci dobijeni detektorima potvrdili postojanje crnih rupa. Pre se verovalo da postoje, a sada se to i zna, i nastavljaju istraživanja da bi utvrdili koliko zaista crnih rupa postoji u svemiru.